(spušteni sa svojih visina)
“Spušteni sa svojih visina” je izraz koji koristim za osobe koje su dovedene ili su se dovele u situaciju (konkretnu ili dugotrajnu) da svoje ponašanje promene, jer same više nisu spremne da stanu iza njega; govore ono što ne misle, ili bar ne govore ono što misle i osećaju, ili naprosto pričaju o nečem drugom, nebitnom ili glupom. Primera za to ima nebrojano. Onih najjednostavnijih, recimo, radnice koja mora da glumata pred svojim šefom, penzionera koji ne zna da otkuca kartu u gsp-u ili studenta koji je sebe ubedio da ne može da spremi ispit. Zatim recimo nekoga ko se našao zbunjen u društvu ljudi koji pričaju o nečemu o čemu on jako malo zna. Ili uopšte onih koji svoju ulogu u nekoj situaciji vide spuštenu. To su, recimo, oni “poniženi” i “bedni” ljudi, koje je Dostojevski opisivao, i do kojih mu je toliko stalo.
Ovaj pojam nalazim povezan sa jednom drugom temom. Koliko god to možda ne bilo praktično podržano, makar idejno i u teoriji danas se više ne uzima ozbiljno ideja ratovanja, u smislu fizičkog nadvladavanja silom. Iako smo ne tako davno slušali Bušove govore, iako danas gledamo sukobe u Egiptu i Gazi, s vremena na vreme različite izlive nasilja i iako se i danas može desiti da nas neko izudara zato što se ne slažemo sa njegovim mišljenjem, način ratovanja za koji se daje podrška u današnjem vremenu i za koji se skoro svi zalažu, koji smo svojom kulturom zadobili, je rat argumentima. To možete čuti od liberala, socijalista, komunista, boraca za ljudska prava i sličnih inicijativa.
Za početak to zvuči lepo.
Tačka u kojoj se ove dve teme preklapaju je u tome što je jedan od načina da nekoga “pobedite argumentima”, da dobijete rat, da njega kao osobu (odnosno grupaciju ili instituciju) dovedete u situaciju da se oseća kao da su njegovi argumenti neodgovarajući, da je njegovo znanje nekompetentno, da ono što misli ne bi trebalo da kaže, jednim izrazom, spušeno sa svojih visina. Takva osoba više sasvim sigurno ne može da učestvuje u borbi, ona je naprosto poražena. I takvih primera imamo raznih. Racimo kada nas šalterska službenica peti put vraća sa šaltera, jer ovog puta slova na sedmoj kopiji prelaze crte, jasno nam dajući do znanja da su argumenti birokratije nešto sa čime ne možemo da se izborimo i verovatno ćemo sledeći put na šalter doći bez ikakve nade da nešto možemo da završimo. Ili recimo nezaposleni, koji ne samo da nemaju posao, nego su od onih “upoznatih” obavešteni da je glupo da ga uopšte traže i očekuju. Ili recimo neka država koja nije spremna da zauzme ili joj se ne priznaje samostalni stav.
U filozofiji je način suprotstavljanja oduvek bio argumentima. I filozofija je još od svojih korena razvila neke ideje o načinu ovog suprotstavljanja. Ja bih ovde izdvojio dva takva zaključka. Jedan se tiče odnosa prema argumentima drugih. Pre svega da se iz njih izvuče najviše što može, ono što drugi zaista želi da kaže ili čak više od toga. To znači ne samo da drugog nećemo spuštati, nego da ćemo se, koliko je to do nas, truditi da ga dovedemo do “visine”. To je jedno od osnovnih pravila dijalektike. Bez toga je prava komunikacija nemoguća. Drugi zaključak se tiče posledica argumentovanog razgovora. Strogo i striktno gledano nekoga samo argumentima ne možemo dovesti u nižu poziciju nego što jeste. Možemo osporiti nečije stavove ili sprečiti realizaciju nečijih praktičnih interesa, što u zavisnosti od psihološke strukture implicitno može dovesti tu osobu do uniženog osećaja, ali što se tiče neposrednog uticaja na neku osobu argumenti je mogu samo učiniti boljom i sposobnijom za dalji razgovor. Jednostavnije rečeno, ako nam neko kompetentniji objasni da nismo u pravu, možemo samo da postanemo kompetentniji nego što smo bili. Ako nekoga vašim razogovorom želite da učinite nesposobnijim nego što je bio onda se tu služite i drugim trikovima, a ne samo argumentima. Ova dva zaključak nam pomažu da razlikujemo filozofiji imanentnu argumentaciji ili otvoreni razgovor uopšte, od nečega što je sa bojnog polja premaskirano u formu argumenata.
Srećom na ove bojne pokliče ne moramo da odgovaramo krvoprolićem, niti istom merom, već jednim jednostavnim osećanjem.
S jedne strane poštovanjem prema sebi, kojim nećemo dopustiti da u jednom takvom razgovoru ostanemo slomljeni. I pri tom ovo samopoštovanje ne znači da nećemo odstupiti od svojih stavova, naprotiv neko ko sam sebe poštuje, upravo zato što se poštuje, neće sebi dupustiti da bude tvrdoglav ili da uporno zastupa neku glupost i ne sluša šta mu o tome govore, nego će i sam preispitivati svoje stavove. To ne znači ni da se nekada nećemo naprosto slomiti, možda baš zbog samopoštovanja, i to je nužni deo stalnog sazrevanja. U ovom kontekstu to znači samo da nećemo dopustiti da nas neko argumentima dovede u situaciju da ne poštujemo svoje mišljenje, odnosno znači da ne prihvatamo pravila igre koja su u argumentovani razgovor prenesena sa bojnog polja.
S druge strane poštovanje prema drugima, kojim nećemo dopustiti da neko drugi tokom razgovora ostane slomljen. To u ovom kontekstu, kao prvo, znači da sami nećemo nekoga dovoditi u situaciju da bude unižen u razgovoru, već naprotiv davati mu najviše značaja što može i to je pomenuto pravilo dijalektike. I kao drugo to znači da nekoga ko je ostao “spušten sa svojih visina” nećemo smatrati poraženim, već ćemo mu isto tako pridavati značaj, odnosno da ne priznajemo rezultate nastale bojevom argumentacijom.
Uzgred, ukoliko moralni identitet nije bio dovoljan razlog za poštovanje, postoji još jedan praktičan. Ukoliko druge i sebe poštujemo i trudimo se da izvučemo ono najviše, učinili smo bar onoliko koliko je do nas da budemo okruženi onime što je u našem okruženju najbolje, i da iz sebe izvučemo ono što je najbolje, u suprotnom, ostaje suprotno.
