Nomina sunt odiosa

Nov način ratovanja

2011-02-05T16:03:00.001+01:00

(spušteni sa svojih visina)

“Spušteni sa svojih visina” je izraz koji koristim za osobe koje su dovedene ili su se dovele u situaciju (konkretnu ili dugotrajnu) da svoje ponašanje promene, jer same više nisu spremne da stanu iza njega; govore ono što ne misle, ili bar ne govore ono što misle i osećaju, ili naprosto pričaju o nečem drugom, nebitnom ili glupom. Primera za to ima nebrojano. Onih najjednostavnijih, recimo, radnice koja mora da glumata pred svojim šefom, penzionera koji ne zna da otkuca kartu u gsp-u ili studenta koji je sebe ubedio da ne može da spremi ispit. Zatim recimo nekoga ko se našao zbunjen u društvu ljudi koji pričaju o nečemu o čemu on jako malo zna. Ili uopšte onih koji svoju ulogu u nekoj situaciji vide spuštenu. To su, recimo, oni “poniženi” i “bedni” ljudi, koje je Dostojevski opisivao, i do kojih mu je toliko stalo.

Ovaj pojam nalazim povezan sa jednom drugom temom. Koliko god to možda ne bilo praktično podržano, makar idejno i u teoriji danas se više ne uzima ozbiljno ideja ratovanja, u smislu fizičkog nadvladavanja silom. Iako smo ne tako davno slušali Bušove govore, iako danas gledamo sukobe u Egiptu i Gazi, s vremena na vreme različite izlive nasilja i iako se i danas može desiti da nas neko izudara zato što se ne slažemo sa njegovim mišljenjem, način ratovanja za koji se daje podrška u današnjem vremenu i za koji se skoro svi zalažu, koji smo svojom kulturom zadobili, je rat argumentima. To možete čuti od liberala, socijalista, komunista, boraca za ljudska prava i sličnih inicijativa.

Za početak to zvuči lepo.

Tačka u kojoj se ove dve teme preklapaju je u tome što je jedan od načina da nekoga “pobedite argumentima”, da dobijete rat, da njega kao osobu (odnosno grupaciju ili instituciju) dovedete u situaciju da se oseća kao da su njegovi argumenti neodgovarajući, da je njegovo znanje nekompetentno, da ono što misli ne bi trebalo da kaže, jednim izrazom, spušeno sa svojih visina. Takva osoba više sasvim sigurno ne može da učestvuje u borbi, ona je naprosto poražena. I takvih primera imamo raznih. Racimo kada nas šalterska službenica peti put vraća sa šaltera, jer ovog puta slova na sedmoj kopiji prelaze crte, jasno nam dajući do znanja da su argumenti birokratije nešto sa čime ne možemo da se izborimo i verovatno ćemo sledeći put na šalter doći bez ikakve nade da nešto možemo da završimo. Ili recimo nezaposleni, koji ne samo da nemaju posao, nego su od onih “upoznatih” obavešteni da je glupo da ga uopšte traže i očekuju. Ili recimo neka država koja nije spremna da zauzme ili joj se ne priznaje samostalni stav.

U filozofiji je način suprotstavljanja oduvek bio argumentima. I filozofija je još od svojih korena razvila neke ideje o načinu ovog suprotstavljanja. Ja bih ovde izdvojio dva takva zaključka. Jedan se tiče odnosa prema argumentima drugih. Pre svega da se iz njih izvuče najviše što može, ono što drugi zaista želi da kaže ili čak više od toga. To znači ne samo da drugog nećemo spuštati, nego da ćemo se, koliko je to do nas, truditi da ga dovedemo do “visine”. To je jedno od osnovnih pravila dijalektike. Bez toga je prava komunikacija nemoguća. Drugi zaključak se tiče posledica argumentovanog razgovora. Strogo i striktno gledano nekoga samo argumentima ne možemo dovesti u nižu poziciju nego što jeste. Možemo osporiti nečije stavove ili sprečiti realizaciju nečijih praktičnih interesa, što u zavisnosti od psihološke strukture implicitno može dovesti tu osobu do uniženog osećaja, ali što se tiče neposrednog uticaja na neku osobu argumenti je mogu samo učiniti boljom i sposobnijom za dalji razgovor. Jednostavnije rečeno, ako nam neko kompetentniji objasni da nismo u pravu, možemo samo da postanemo kompetentniji nego što smo bili. Ako nekoga vašim razogovorom želite da učinite nesposobnijim nego što je bio onda se tu služite i drugim trikovima, a ne samo argumentima. Ova dva zaključak nam pomažu da razlikujemo filozofiji imanentnu argumentaciji ili otvoreni razgovor uopšte, od nečega što je sa bojnog polja premaskirano u formu argumenata.

Srećom na ove bojne pokliče ne moramo da odgovaramo krvoprolićem, niti istom merom, već jednim jednostavnim osećanjem.

S jedne strane poštovanjem prema sebi, kojim nećemo dopustiti da u jednom takvom razgovoru ostanemo slomljeni. I pri tom ovo samopoštovanje ne znači da nećemo odstupiti od svojih stavova, naprotiv neko ko sam sebe poštuje, upravo zato što se poštuje, neće sebi dupustiti da bude tvrdoglav ili da uporno zastupa neku glupost i ne sluša šta mu o tome govore, nego će i sam preispitivati svoje stavove. To ne znači ni da se nekada nećemo naprosto slomiti, možda baš zbog samopoštovanja, i to je nužni deo stalnog sazrevanja. U ovom kontekstu to znači samo da nećemo dopustiti da nas neko argumentima dovede u situaciju da ne poštujemo svoje mišljenje, odnosno znači da ne prihvatamo pravila igre koja su u argumentovani razgovor prenesena sa bojnog polja.

S druge strane poštovanje prema drugima, kojim nećemo dopustiti da neko drugi tokom razgovora ostane slomljen. To u ovom kontekstu, kao prvo, znači da sami nećemo nekoga dovoditi u situaciju da bude unižen u razgovoru, već naprotiv davati mu najviše značaja što može i to je pomenuto pravilo dijalektike. I kao drugo to znači da nekoga ko je ostao “spušten sa svojih visina” nećemo smatrati poraženim, već ćemo mu isto tako pridavati značaj, odnosno da ne priznajemo rezultate nastale bojevom argumentacijom.

Uzgred, ukoliko moralni identitet nije bio dovoljan razlog za poštovanje, postoji još jedan praktičan. Ukoliko druge i sebe poštujemo i trudimo se da izvučemo ono najviše, učinili smo bar onoliko koliko je do nas da budemo okruženi onime što je u našem okruženju najbolje, i da iz sebe izvučemo ono što je najbolje, u suprotnom, ostaje suprotno.

Život na zaboravljenim mestima

2010-12-27T01:51:00.002+01:00

Sigurno ste se mnogo puta našli ispred nekih urušenih i napuštenih kuća. Šta bi se o njima moglo još dodati, verovatno je uskoro neće biti i to je to. Kada se zateknem ispred ovakvih objekata, tih zgrada koje se spremaju za rušenje, obično mi na pamet pada nekoliko rečenica iz Rilkea:

“Bijedni život tih soba nije se dao zgaziti. on je još uvijek bio tu, držao se čavala koji su tu ostali, stajao na prostirki širokoj jedan lakat, bio je među ostacima kutova gdje je još uvijek postojao vrlo mali unutrašnji prostor, šćućuren. Moglo se vidjeti da je imao boju koju je polako gubio, godinu za godinom….

I iz tih poplavljenih, pozelenjelih i požutjelih zidova, koji su bili uokvireni krhotinama uništenih prezida, izlazio je zrak tih života, žitki, pljesnivi zrak koji ne može rasterati nikakav vjetar. Bilo je tu podneva i bolesti, ono što je izdahnulo, dugogodišnji smrad i znoj koji izbija ispod pazuha i otežava odjeću, bilo je smrada iz usta i smrada odvratnih nogu. Bilo je tu žestine mokraće, spaljene čađi, sivih krumpirovih isparenja, teškog ljigavog smrada užegle masti.”

I zaista šta se desilo sa tim životom? Tu su nekada neki ljudi izvesno živeli. I šta li je sa njima? Ko zna kakav ih je put sudbine odveo negde. A možda su i oni mrtvi i raspali kao i ova kuća. I ne bi li mogla nekako da se rekonstruiše? Recimo angažovati nekog dobrog arhitektu. Ali u pogledu na ovaj život koji u njoj truli tu se ne bi ništa promenilo, ostalo bi isto: komad građevinskog materijala oblikovan njemu spoljašnjim okolnostima. Kako samo samotno deluju takva zdanja. Ili možemo gledati i obrnuto, ne bi li naša svakodnevica bila na neki način usamljena da u njoj nema ovakvih odumrlih mesta koja u njoj više ne žive. Mislim da sam u svom detinjstvu u svakom mestu u kome sam bio nalazio po neki takav objekat, koji je u sebi krio neku svoju priču, mističnu i intrigantnu. Recimo, sećam se, jedna stara urušena kuća koja se može videti sa Starog savskog (tramvajskog) mosta – naravno vremenom sam saznao da je to deo Starog sajmišta, nekadašnjeg koncentracionog logora. Ili recimo jedna stara, srušena, kamena rimska kuća kod Pule (hee, naravno da nije bila rimska, ali kao dečaku to je tako izgledalo).

I nije li zapravo isto tako i sa nama samima? Ne bismo li na neki način bili usamljeni, ako, kada sa vremena na vreme zatvorimo vrata svakodnevice i prestanemo da radimo one uobičajene stvari, ne bismo imali te momente i događaje koji su trajali i živeli tokom našeg života, ali koji više ne traju, niti na naš sadašnji život imaju uticaja. Sva ta razna zaboravljena mesta i vremena, sa ljudima koji su u njima učestvovali. Kažu da je život groblje neostvarenih mogućnosti. Na neki drugi način je i groblje ostvarenih mogućnosti, svega onoga što iz nekog razloga u njemu gubi svoju aktuelnost.

I kada mi padne na pamet Rilke uvek se setim i Galčinjskog “A za kraj nešto od Rilkea, o ljubavi, o samoći koja davi”. Kod Galčinjskog mi se neobično svidelo to eksplicitno ukazivanje na potrebu da (neodgovarajuće) stavimo patetično kako bismo naglasili značaj koji ne znamo da objasnimo ili na mesto na koje ne znamo ništa da stavimo. Kao što je recimo značaj i mesto utisaka i osećanja prema nečemu što je nekada bilo i više nije.

Sanjarenje

2010-09-09T12:19:00.001+02:00

Nekom prilikom sam prisustvovao jednom seminaru o vežbama za muzičare. Vežbe su bile prilično jednostavne i zanimljive. - Ustanite i opustite se, zatvorite oči i probajte da osluškujete sve moguće zvukove oko vas. Na primer probajte da čujete zvuk tramvaja koji prolazi, zvukove kočnica, glasove dece u parku ispod terase,galamu u komšijskom stanu ili sve one zvukove koje prostorije nekako ispuštaju, a vi ih nekako ne čujete. Probajte da osetite taj utisak prostora oko vas što je potpunije moguće. Probajte da osetite kako se vaše noge lepe za pod, kako vas gravitacija vezuje za mesto na kome se nalazite i prepustite se tom utisku (prilično neobično, ako to pokušate u avionu). Trudite se da budete što više povezani sa realnim svetom oko sebe. I sad još, nakon toga, probajte da se usredsredite na ono o čemu vi razmišlajte, to može biti bilo šta, potpuno nevezano za sve to što se oko vas dešava, bilo šta…

U našem životu mi smo ovako ili onako ograničenih mogućnosti. Ograničavaju nas prostor i vreme, priroda, kultura oko nas, naša mala privatna istorija, drugi, naše sposobnosti… Kada se govori o našoj praksi, veoma je važna stvar razlikovati šta je to što spada u moguće od onoga što je nemoguće, za šta ne vredi uzalud trošiti vreme.

Kada sanjarimo ova razlika uopšte nije bitna. Sanjarenje se tiče nečega što je generalno moguće, ali za vas potpuno nemoguće. Možete recimo da razmišljate o umetničkom Parizu u kome bi ste voleli da živite, o tome da su ljudi bolji ili na primer o nekim naizgled malim i jednostavnim stvarima koje se vama nekako ne dešavaju, a vi povodom toga ne možete ništa posebno da uradite. Ovakve želje nas često mogu dovesti do propuštanja da uradimo ono što je izvodljivo. Čini da je sa praktičnog stanovišta sanjarenje nešto što po svaku cenu treba da izbegavamo. "”Pariz je veliki, prljavi i urbani grad, kao i svaki drugi, sa voštanom figurom Montmartre,a tog vašeg grada nema nigde niti će ga biti. Ljudi neće biti bolji koliko se god vi trudili, čekajte red u pošti, pa ćete videti i za te male stvari ne možete ništa da učinite – bilo bi bolje da uradite nešto konkretno i zaboravite na te sanjarije.”

Šta je zapravo sanjarenje? Ja bih rekao da je sanjarenje jedna inteligibilna osobina čoveka da se postavi iznad svojih realnih mogućnosti. Da razmišlja o nečemu što praktično uopšte nije moguće. To je u izvesnom smislu derealizacija stvarnosti, negiranje realnosti. Ali da li je samo to? Ako bi bilo onda bi bili naprosto samo ludi. Ne bi razlikovali san i javu. Da sanjarimo možemo i onda kada nam je realnost savršeno poznata, i kada je potpuno prihvatamo, kada čujemo svaki zvuk oko sebe, i čvrsto osećamo na kakvom tlu stojimo, i kada nam je sve jasno i ničim se ne zavaravamo. Sem što je sanjarenje naša kreativnost, koje se nikako ne bi odrekli, i što se često tiče naših osećanja i ideja koje ne bi smo podredili praktičnim mogućnostima. Sanjarenje je i jedna aktivna svest o tome da stvarnost može biti drugačija, koja nas sprečava da se zadovoljavamo onime što nam je trenutno ponuđeno.

Politika identiteta

2010-08-31T13:58:00.001+02:00

“Čovek je po svojoj prirodi društveno biće” – zoon politikon. Znam da to baš nije u skladu sa našom svakodnevnicom, ali uprkos tome meni i dalje, kada god pomislim na termin politika, na pamet pada ovo staro Aristotelovo određenje čoveka. Tada sam sklon, suprotno onome kako stvari stoje, da politiku shvatam, kao ime za normalne i nužne aktivnosti koje se obavljaju unutar jednog društva, a političare, prosto, kao one koji te aktivnosti obavljaju. I baš mi deluje da je dobra stvar ponekad tako zamišljati stvari.

Uzgred u staroj Grčkoj je učešće u političkim poslovima bilo stvar dostojanstva. Bilo je ispod časti ne angažovati se i imali su jedan poseban, pogrdan izraz za one koji su neaktivni, neobavešteni ili neupoznati sa politikom – idiotus (termin koji je nama danas poznat kao naziv koji se ranije koristio za osobe sa iq < 30). I u staroj Grčkoj postojalo je strančarenje, i polako se pojavljivala svest o problemima koje ono sa sobom nosi.

Danas stvari stoje sasvim drugačije. Politikom se zapravo bavi relativno mali broj ljudi. Od prosečnog građanina se ne očekuje politička aktivnost. Ali zahtev za učestvovanjem se pojavio u drugačijem obliku, kao obaveza izbora. Pri tome ne mislim samo na onu obavezu, tj. pravo, da se jednom u 4 godine zaokruži glasački listić – to je više forma. Ta obaveza izbora je jedan svakodnevni poziv na opredeljenost i priklonjenost jednoj datoj opciji, koji se manje-više pojavljuje u svim sferama našeg društvenog života. I tih opcija često ima samo 2: ili ste za ili ste protiv, ako niste za, onda ste protiv.

Zanimljivo je i da uglavnom postoji teorijski dodatak kojim se ovaj zahtev izbora brani. Tradicionalno je postojala teorija kojom je vladajuća opcija branila svoju ispravnost i na osnovu toga zahtevala podršku za tu opciju, a ako niste za nju, onda ste protiv. Takve su bile recimo skoro sve stare monarhije, a takve su bile i nešto savremenije komunističke države. Ali isto tako postojao je i zahtev sa suprotne strane, da se bude protiv vlasti, ako to ne uradite, već ste za vlast. Tako je recimo sa zastupnicima marksističkih ideja: ako ne birate revoluciju, prećutno ste podržali status quo, dakle bili ste protiv nje. Sa dolaskom postmoderne više nije moglo ostati isto. Monopol na vrednosti više se nije teorijski branio. Umesto toga pojavila se metafizička pozadina perspektivizma: ukratko, šta god radili ili posmatrali to morate raditi iz određene perspektive, hteli to ili ne, i bili toga svesni ili ne. Tako isto i u društvenim aktivnostima moramo zauzeti određenu perspektivu. To ne izgleda tako strašno, perspektiva može biti bezbroj i mi uvek možemo naći neku novu. Problem je sa jednom drugom stvari, sve što mi radimo može uvek biti posmatrano iz određene perspektive. Na taj način neka opcija nam uvek može prebaciti da smo za ili protiv nje, bez obzira da li smo toga svesni ili ne. Ukoliko nismo svesni, tim gore, onda smo isto kao i da nemamo nikakvu racionalnu političku aktivnost – idiotus. (I još čast hermeneutici, koja je poslednja ustala protiv ovakvih stavova, ukazujući da ukoliko nismo svoju perspektivu preklopili sa onim što razumevamo, ne možemo ni razumeti, ne možemo pogoditi istinu toga; ali taj poduhvat nije ostavio većeg uticaja na političku teoriju.)

No vratimo se činjenicama, jer ovakva politika, pre svoju snagu ima u tome što zaista tako funkcioniše. Činjenica je da se naša politička aparatura sastoji od predstavnika koji zastupaju određene interese i stavove. Iako se može reći da predstavnici nastaju kao izraz volje određene grupacije, sa daljim zastupanjem oni zahtevaju saglasnost i priklonjenost, to jest identitet, sa onime što zastupaju, što je sasvim očekivano, jer im je upravo to funkcija. Na taj način postoji i obrnuti odnos od onog prvog, dok u prvom iz volje jedne grupe nastaje predstavnik, ovde nasuprot tome predstavnik teži da za sebe pridobije volju naroda. Ovaj odnos je naravno kompleksan, ali čini se da na današnjoj političkoj sceni dominira ova druga varijanta. Što samo po sebi ne mora biti ni dobro ni loše.

Nedavno sam pisao, i na ovom blogu je objavljen, jedan tekst o problemu identiteta. Među osnovnim tezama tog teksta je da se može govoriti o jednom osnovnom identitetu - nas samih kao živih bića čiji život ima vrednost, i u skladu sa tim o jednom identitetu sa drugima koji su isto tako živa bića. Političke implikacije ove teze su da gde ovaj identitet postoji, postoje i dobri uslovi za zajedničku saradnju, bez obzira na različite unutar društvene identifikacije, dok će tamo gde ovog identiteta nema biti samo pitanje kada ili kako će nastati sukob, jer nema više osnova za identifikovanje sa onima koji ne dele zajedničku grupaciju. Odatle sledi i jedan bitan zaključak, da je ono što sam ja nazivao osnovnim ličnim identitetom neophodan uslov dobre zajednice. U izvesnom smislu ovaj tekst je nastavak te priče, koji ukazuje na određene probleme, koji su sa tim povezani, u stvarnosti našeg javnog života. Ako je pomenuta teza tačna onda se čini da bi osnovna stvar o kojoj bi trebalo da se brinu ljudi koji se bave društvenim životom, dakle političari, bila da se svakom omogući i da se svako stimuliše na pomenuti osnovni lični identitet. Nažalost struktura politike je često jasno drugačija. Čak i ako ostavimo po strani to da li političari gledaju samo lične interese ili ne, sasvim sigurno, uloga političara je da pridobijaju glasove za svoje stavove i vrednosti. To će biti najlakše onda kada ima što manje drugih vrednosti, među kojima je i ona koja može nastati iz ličnog identiteta. Ovde dolazimo do tačke u kojoj se ovi principi kose: gde god političari iskoriste trik da na račun nedostatka ličnog identiteta stiču pristalice sva vrata za sukobe su otvorena. Gde god se u politici insistira na čist, prost identitet sa jednom određenom opcijom. Primere ovakve politike imali smo dovoljno prilika da osetimo, bilo na nivou malih zajednica, nacionalnom, regionalnom ili globalnom nivou.

Čak i ostavivši po strani sve negativne posledice ovakve politike. Postoji i jedna osnovna intuicija ljudske prirode i prirode ljudske aktivnosti zbog koje se ne bih složio da se naša politička aktivnost može sastojati u čvrstom izboru ponuđenih opcija. Aristotel je imao još jednu definiciju čoveka: zoon logistikon. Malo teže za prevod, ali možemo prevoditi kao umno biće, biće koje govori. Možemo prevoditi i kao biće koje razume razloge, i postupa u skladu sa njima. Ova definicija i shvatanje vrednosti čovekovog uma, evoluiralo je vekovima na različite načine. Čovek se, recimo, shvata kao biće koje se uvek pita o svojoj egzistenciji (Hajdeger™). Aristotel nam je skrenuo pažnju i na to da se naše aktivnosti uvek odvijaju u sferi gde su stvari promenljive, da praksa za razliku od teorije ne može dati jedinstveno shvatanje koje bi se uvek moglo primeniti. Tako se čovek u svojoj aktivnosti uvek nalazi auf dem weg - “na putu”( Jaspers™).

Problem identiteta

2010-08-30T21:15:00.001+02:00

Image by arielp

Na prostoru na kojem živimo bio bi jednostavan opis činjenice da su istorijske prilike ostavile mnoge nacije, koje sticajem nekih okolnosti ne uspevaju, ili teško uspevaju da se usaglase. Međutim problem nacionalnog identiteta nikako nije jedini koji čini nemir na ovim prostorima, na primer isti problemi javljaju se i zbog religijskog identiteta. Ako malo bolje pogledamo problem identiteta se može javiti zato što se što se navija za ovaj ili onaj klub, što se favorizuje ovakav ili onakav politički stav, što se sluša ovakva ili onakva muzika, što se oblači ovako ili onako, što se govori ovim ili onim jezikom, što se ima ovakvo ili onakvo seksualno opredeljenje, što se živi u ovom ili onom delu grada. Jednom rečju izgleda da se problem identiteta javlja gotovo bilo gde, gde postoji neki kolektivni identitet. I to nas navodi na pitanje, da li je sam identitet postao problem. Šta bi to uopšte značilo? Mi svoj život normalno sprovodimo u raznim kolektivnim identitetima. Čak je teško i zamisliti da ijedno društvo, manje ili veće, funkcioniše bez njega. I zašto bi to sada postajalo problem?

Kada govorimo o identitetu, teško je zaobići jedno osnovno pitanje – ličnog identiteta. Pod tim podrazumevam prostu identifikaciju sebe kao živog bića, čiji život po nekoj pretpostavci ima vrednost. (Naravno može se poricati da život sam po sebi ima vrednost, ja naprosto u to verujem, ne zato što to smatram „istinitim“, nego zato što su to za mene vrednosti) Isto tako, po nekoj pretpostavci, druge doživljavamo takođe kao živa bića, i na taj način dolazimo do neke osnovne identifikacije vrednosti njihovih života sa onom koju pridajemo i doživljavamo kao vrednost našeg . To je neki osnovni zajednički identitet.

Jedna od običnih stvari je da svoj život smatramo vrednim. Nekim čudom to u praksi ipak to ne ispada tako jednostavno i ljudi često ne uspevaju u tome. Sem toga postoje uvek vrednosti grupa ili različitih sistema, sve one vrednosti na koje u svom životu nailazimo, i manje ili više prihvatamo ili odbijamo (I nema ničeg neobičnog u tome što su oni kojima njihov život po sebi ne predstavlja vrednost skloniji da prihvate neke takve vrednosti i da im pridaju veći značaj). E sad, ako neko svoju vrednost nalazi samo u pripadnosti nekoj ili nekim grupama ili nekom određenom sistemu vrednosti, onda ponestaje i osnova za identitet sa onima koji njima ne pripadaju. To ne mora isključivati toleranciju i poštovanje prema drugima, one mogu biti deo tog sistema vrednosti, ali identitet je ipak nešto zasnovano na osećaju identifikacije, nešto što uistinu ne može biti zamenjeno ničim drugim.

Mislim da to predstavlja dva osnovna problema identiteta. Prvi problem nedostatka ličnog identiteta, zbog koga se često lični identitet traži samo u nečem spoljašnjem. Drugi, uglavnom impliciran prvim, problem nedostatka identifikacije sa drugima, zbog koga do nje može doći samo prema onima sa kojima delimo istu pripadnost ili sistem vrednosti.

Vratimo li se tom često postavljenom pitanju o identitetima koji sprečavaju integracije na ovim prostorima, deluje mi da je ono ipak pogrešno postavljeno. Nasuprot čini mi se da bi pravo pitanje bilo koji identitet (u dovoljnoj meri) za to nedostaje. Razlike u pripadnosti nekoj zajednici ili identifikovanja sa nekom grupom uvek su postojale i uvek će postojati, ako to ne bude zbog nacionalnosti ili zbog religije, to će biti makar zbog prostora na kome se boravi. I isto tako gde god postoje grupe, postoji i mogućnost konflikt, i mislim da će do njega vrlo lako dolaziti dokle god ne postoji identifikacija i sa onima koji nisu pripadnici iste grupe. A to i jeste ono što se čini problemom, što se konflikti javljaju gotovo bilo gde, gde postoji neki kolektivni identitet. S druge strane tamo gde postoji identifikacija sa vrednostima života drugih teško da će i različiti kolektivni identiteti dovesti do konflikta, jer na nekom osnovnom nivou oni jedni sa drugima, i praktično, ipak osećaju identitet. A to pre svega podrazumeva da doživljavamo vrednost svog života i da druge stimulišemo da čine isto.

Der Stadion Sprecher von Eva Roman

OSOBENOSTI NACIONALNOG LOVA I RIBOLOVA I LEPO KOD KANTA

2010-04-24T19:04:00.001+02:00

Osobenosti nacionalnog lova i ribolova je jedan serijal ruskih komedija. Radnja se ukratko sastoji u tome što, uz neke dodatne detalje, bez prestanka ispijaju vodku i tako puta tri. Pri tom je ispunjena gomilom potpunih apsurdnosti (recimo prevoženjem krave vojnim bombarderom) i konstantnim nihilizovanjem bilo kakvog racionalnog ponašanja i smisla. Usput se delom komično i ironično, delom ozbiljno provlači priča o ljubavi prema prirodi i o sposobnosti da se voli i uživa, iako se ne ostvaruje nikakav cilj i da suština nije u ostvarivanju ciljeva nego u svemu onome što se u međuvremenu dešava. Zanimljivo je da ova poslednja rečenica, bar prvi deo, tačno pogađa smisao Kantove estetike, koja je, između ostalog, trebala da pokaže spoj između čovekove slobode i prirodne nužnosti. I ta ideja nije posebno revolucionarna. Zapravo ideja o neograničenoj ljubavi je u osnovi mnogih (ako ne i većine) starih religija. Isto tako i težnja ka apsurdu, nije nešto novo, zapravo javljala se uvek kroz istoriju ljudske civilizacije, bilo kroz religijske obrede, bilo kroz prosto napuštanje smislenosti postupanja, sa ili bez opijata, bilo kroz rezignaciju.

Kako god bila različita, dva do sada pomenuta pristupa su na istoj strani bar u tome što su suprotstavljeni svakodnevnom običnom ispunjavanju interesa i određenih ciljeva (što je posebno izraženo u našem dobu velikih tehničkih napredaka). Ali to rade na potpuno suprotan način. U jednom slučaju se stvarnost negira u potpunu amelodičnost apsurdnosti, i opštu rastočenost svih funkcija. U drugom slučaju se upravo toj stvarnosti, makar bila “metafizički prokleta”, prilazi sa divljenjem, bez određenog razloga za to.

Danas, za razliku od ranijih vremena, sa post – modernom i raskidom sa strogim važenjem tradicionalnih vrednosti, težnja ka apsurdnosti, ili bar besmislenom, ima svoje posebno, opšte priznato mesto. Pre svega u umetnosti, ali se danas skoro sve može posmatrati kao umetnost. To svakako na određeni način simbolizuje sposobnost da se prevazilaze granice utvrđenih vrednosti, ciljeva, ponašanja, ukusa, razmišljanja, nešto sa čime čovek danas može i treba da bude ponosan. A upravo to prelaženje granica može često ostavljati na jednoj tankoj liniji između negiranja stvarnosti i uživanja u njoj.

Libertad

2009-12-23T02:14:00.001+01:00

Ovaj tekst inspirisan je slikom koju iznad možete da vidite, i po čijem imenu je tekst i dobio naziv (inače autor je Rosa del Carmen Lopez Correa, ako je to nekome bitno, i pojavila se na izložbi “Die Macht der Sprache” ). Naravno da je prvi utisak koji imate vezan za slobodu govora, ali bar za mene ova slika je govorila nešto više, možda zato što na traci i piše libertad (to valjda znači sloboda na španskom). Tema ovog teksta je jedan vid slobode koji se javlja u društvenim zajednicama i vrlo je sličan slobodi govora, ali se od nje razlikuje time što je za nju neophodno i da neko bude saslušan, shvaćen i razumevan, a ne samo da ima prava da govori. Pretpostavljam da vam deluje čudno da se tako nešto zahteva da bi ste nekome dopustili slobodu, ali nadam se da ću uspeti da objasnim zašto tako mislim. Biti slobodan član neke zajednice, kakve god prirode ona bila, znači mogućnost učestvovanja u konstituisanju aktivnosti te zajednice, to jest pravo da se o njima odlučuje i da se one određuju. Ako bi to nekome osporili svakako bi mu osporili i da je priznati, ravnopravni član te zajednice. Činjenica da se na osnovna kretanja i ciljeve u zajednicama u kojima živimo utiče komunikacijom, odnosno javnim predstavljanjem svog mišnjenja o daljem razvoju zajednice na razne načine, i teško da bi neko, ko nije veliki moćnik, mogao to da čini drugačije. Upravo iz ovog razloga odsustvo želje da se tuđi stavovi razumeju, ili u radikalnijem slučaju potpuno ignorisanje tuđih stavova, ukida prava drugoga, kao konstitutivnog člana zajednice, na isti način na koji to radi i ne priznavanje slobode govora. Onog trenutka kada nečiji stavovi ne bivaju shvaćeni, više mu se ne ostavlja nikakav način da utiče na aktivnosti društva, što je činilo njegovu slobodu unutar društva, a ako je ta zajednica zasnovana na slobodi (danas bi većina valjda trebala da jeste?), onda mu ukida i pripadnost toj zajednici. Naravno da ovime ne želim reći da bi trebali potrošiti svoje vreme da razumemo ideje nekih Hitlera i Staljina ili slično, to ko je dostojan da bude član jedne zajednice slobodnih sasvim je drugo pitanje. Cilj ovog teksta je da skrene pažnju, s obzirom da svi mi živimo u nekoj zajednici, i da svi ovako ili onako mislimo da druge priznajemo za ravnopravne članove te zajednice, da je razumevanje tuđih stavova neophodan korak da to zaista i učinimo. Ovo posebno ima smisla s obzirom da se u naivnom shvatanju liberalnog društva sloboda često povezuje sa onim “Ne interesuje me!” u odnosu sa drugima.

IMAGINE (aber vielleicht nicht agressive sein) {la memoire}

2009-12-09T01:37:00.001+01:00

Pre dosta vremena je jedan od mojih prijatelja na nekoj sedeljci pustio verziju Lenonove Imagine od Perfect Circlea. Drugi moj prijatelj prokomentarisao kako je zanimljivo što je ta pesma u savremenom izvođenju i kako tako na određeni način predstavlja savremeni duh. Meni lično, naravno, Lenonova verzija mnogo više paše, pa mi se u izvesnom smislu ta prerada činila malo i kao skrnavljenje, ali još više mi je to sve delovalo kao određeno skrnavljenje ili čak neshvatanje osnovnih ideja hipi- pokret u čijem duhu je i nastala ova pesma. I tako je počela jedna rasprava koja je ko zna ka kamo vodila i ja se više i ne sećam kako se završila. Ono što me je motivisalo da napišem ovaj tekst je što i dalje mislim da postoji nešto što smo od hipi- pokreta mogli naučiti, a što se ne može u potpunosti reći da jesmo, ili bar ne primenjujemo. Ne bih mogao sad da ulazim u razlike 60’ih i 70’ih i sadašnjeg vremena, jer to bi bilo vrlo relativno i jako komplikovano. Verujem da su ideje hipi – pokreta u osnovi svakome jasne (mir, sloboda, ljubav) i nadam se da nikome ko ovo čita nije prvo na pamet pao lsd. Recimo da je dovoljno da se zadržim na onome što je izraženo u pomenutoj pesmi, i verujem da bi se sa tim skoro svako (bar u ideji) složio, ali meni one izrečene na današnjoj sceni zvuče nekako drugačije. Mislim pre svega na kulturnu scenu i na mlade,tj one mlade koji razmišljaju o društvenim promenama. Ono što mi se čini da danas prevladava je negativan stav prema onima koji bolje društvo onemogućuju. Na primer koliko puta ste čuli “Mi proleteri.. oni kapitalisti”,”Mi.. ..oni birokrate.. političari.. moćnici “, sve u svemu jedna priča “Mi dobri” i “Oni zli”. Ili uzmite muzičke pokrete koji se kasnije javljaju, na primer rap ili bandove tipa Rage Against The Machine ,a i za Indie je u osnovi negativan stav na jedan drugi način, da ne spominjem punk. Naravno da je sve to postojalo i u hipi – pokretu, ali je ipak vidno da su oni sa time mnogo bolje izlazili na kraj, to jest da ono što je preovladavalo nije bio bes prema drugima, nego pozitivne ideje; da je mišljenje o tome kako svet može biti lepši bilo izraženije od borbe protiv onih koji to koče. Oni su se više držali toga da bi agresivan stav i mržnja prema drugima bili protivni njihovim idejama.Ne mogu reći da tako nešto mogu da savetujem, danas je ipak čest stav prema idejama hipi – pokreta, slično kao i odavno prema ideji “Lepe duše”, više komičan, kao prema nečemu što lebdi u vazduhu. Eto samo bih iskoristio godišnjicu Lenonove smrti i Morisonov rođendan, da podsetim da je postojao čovek (“and he was not the only one”) koji kada je razmišljao o lepšem svetu nije dopuštao da bes prema onima koji ga onemogućuju pokvari to razmišljanje. I nadam se da, bar na kratko, možemo da zamislimo.

DOBRA STRANA ZLA

2009-09-03T17:28:00.001+02:00

(povodom koncerta Leonarda Cohena u Beogradu)

Pre nešto više od sat vremene završio se koncert, poslednjih 40 godina, jednog od najpopularnijih svetskih muzičara. Interesantna je energija sa kojom je tom koncertu pristupio. Koncert je trajao oko 3 sata, sa jednom krćom pauzom., ne sećam se kada je neki mlađi muzičar toliko ostao na sceni. Pritom je i sam nastup bio prilično dinamičan. Tome dodajte pristup koncertu: gotovo svaka pesma je dobila neki dodatak, neku promenu specijalno za turneju. Zatim odnos sa publikom, stalna interakcija, davanje značaja reakcijama publike. Šta je moglo naterati jednog 75-godišnjaka da posle više godina izađe iz svog mirnog života na brdima Los Angelesa i da sa toliko energije krene na svetsku turneju?

Pre nekoliko godina desila se jedna perfektna i jednostavna prevara. Njegova menadžerka (neki kažu i bivša ljubavnica) je na neki način stigla do ovlašćenja za njegov račun – on kaže da mu je podvalila da potpiše. Jednog jutra ušla je u banku, i nešto više od 9 miliona dolara, njegovu celokupnu ušteđevinu, prebacila na drugi račun, zatim sa tog na nekoliko drugih, dok se put nije izgubio. Gotovo. Od svega toga nazad je dobio 150 hiljada dolara koje su mu advokati odmah uzeli i tužbu banke za narušavanje ugleda. I tako nemajući para ni da podmiri advokate i isplati hipoteku za kuću krenuo je na svetsku turneju.

Sticajem okolnosti hiljade ljudi širom sveta dobilo je priliku da uživa u atmosferi njegovih koncerata. U njegovom glasu koji se nije mnogo promenio (od '85-te, od '68. svakako jeste). Da parafraziram jednu osobu koja je bila samnom na koncertu. “Atmosfera je tako prijatna da, iako ima mnogo ljudi, svi su nekako bliski.” Bilo je lepo. Možete reći: “Sve to na nesreću jednog starca.” Ali taj starac sada skakuće binom dižući prstima svoj šešir. Možda grešim, ali verujem da je i njemu lepo.

Ako treba neko zlo da se desi radi dobra, ja sam za, eto neka se desi meni, sto puta bih rekao “da”. Ali, da li mora? Da li je neophodno da neko pored nas umre da bismo shvatili da smo živi, da se sa nekim posvađamo da bismo shvatili koliko na znači, da budemo povređeni ili da nam nešto uradili, da osećamo da je počinjena neka nepravda da bismo nešto hteli da ispravimo? Sada bih sto puta rekao “ne”. Možemo li makar korak biti iznad, da se tako izrazim, borbe dobra i zla, iznad priče američkih filmova o heroju koji na svet dolazi samo kada je neka “nepravda” počinjena.

KRAH BUDUĆNOSTI

2009-08-14T19:56:00.000+02:00

I meni je samom već dosta toga da se samo žalim stvarima oko sebe i da širim „lošom verom“, ali samo još koji tekst i samo još koji ironični razgovvor sa onima koji u sadašnjem vide sve najbolje.

Pre neki dan smo moj prijatelj i ja šetali, a i ispred nas bila je jedna grupa od 2-3 ljudi, jedan od njih imao je neku falš čirokanu ili zemunku, ne sećam se, šugavo –crvene boje. Nisam ga slušao šta priča, ali već ton i boja njegovog glasa bili su dovoljni da u vama izazovu iritaciju. Moj prijatelj je prokomentarisao svojim crnogorskim naglaskom „Kako bih našklapao onog crvenog“. Klimnuo sam glavom i potvrdio da i mene nervira.

Onda sretnete neku devojku, prijatna je, simpatična, deluje jako lepa, čak, koliko se to može videti, deluje i inteligentno, ali ima taj neki svoj fazon, gotovo da bi ste je pitali: „Izvini, čemu taj glupavi fazon?“ Ona ne voli da pljujete post- modernu, danas svi vole post- modernu ( naručito devojke). Da sam 10 ak godina mlađi mislim da bi mi se takve stvari čak dopadale. One dečije i mladalačko ispitivanje stvari, nova iskustva, to je tad bilo simpatično. Ali sada nije to. Nemam ja ništa da neko sa 25 godina isprobava, napija se prvi put, istražuje „Alternative states of Mind“, nesvesno, da se prvi put igra rata. Ovde niko ne igra i ništa ne isprobava i nema novih iskustava. Bilo bi lepo da su oni nezreli i nevini, ali oni su „zreli“, oni imaju svoj stav, oni nemaju šta da postanu, oni već jesu.

Budućnost iz naše perspektive prestavlja beskraj mogućnosti. To šta će se ostvariti zavisi pre svega od nas. Osnovu našeg društva danas, kada su temelji vere i tradicionalnih vrednosti uglavnom napušteni, čini lični identitet, koji se sastoji iz originalnosti i istosti. Originalnosti da se bude drugačiji poseban, i istosti kao pripadnosti i održavanju. Tu se negde i nalazi razlika između šarenolikih fazona u dečijem postajanju i „zrelih“ stavova koji određuju lični identitet, koji se predstavlja kao osnova toga šta ta osoba jeste.

O tome šta je najbolje učiniti ne znam koliko bih puno mogao da kažem, ne znam ni koliko bih mogao da kažem o tome šta je dobro, ali o tome šta je najgore bih mogao nešto. Koliko god nešto u sadašnjosti delovalo loše, beskraj mogućnosti budućnosti ostavlja nadu da može biti bolje, da se može ispraviti i da mi možemo biti bolji. Izbori koji su najgori ukidaju ove mogućnosti da stvari budu bolje i da se mogu ispraviti; realno takve situacije postoje, na primer smrt; sem toga ponekad, svesno ili ne, biramo da ukidamo mogućnosti koje budućnost donosi,da ih ignorišemo, da odbijamo da stvari mogu biti bolje i da postajemo bolji i da prosto ostajemo ono što jesmo (p.s. nezreli)

ZAŠTO JE ŠOPENHAUER IMAO PRAVO NA ISTINU (A MNOGI DRUGI NE)

2009-08-14T19:39:00.000+02:00

Danas živimo u vremenu u kojem kao građani liberalnog društva imamo pravo na gotovo sve što se može zamisliti, sem onoga što ugrožava prava drugih. Istina, sem privatne o kojoj se ovde posebno ne govori, svakako pripada nečemu na šta svi mi očekujemo da imamo pravo. Svi mi očekujemo da budemo obavešteni o pitanjima kao što su „početak sveta“, da li je naš svet onakav kakvim ga opažamo ili je sastavljen od atoma, kvantnih čestica ili talasa, jednom rečju o svetu u kome živimo. Kada se govori o nekom pravu trebalo bi spomenuti i dostojnost za to pravo. Objasniću to na primeru. Uzmimo recimo pravo na slobodu govora, ono je svima zagarantovano. I uzmimo neku osobu koja sa drugima uopšte ne govori, koja je zaključala vrata svoga stana i nikoga ne pušta unutra; ili uzmimo blaži primer, neku osobu koja nikada ne govori slobodno već samo prenosi šta je čula na tv-u, radiju ili od drugih. Takva osoba pravno – formalno ima pravo na slobodu govora, ali praktično to pravo uopšte nije za nju. Ona nije ograničena drugima koji ugrožavaju njena prava, već sobom, jer tog prava nije dostojna, pa ga i nema. Da dodam još jedan primer. Svi mi imamo pravo da skočimo sa terase i letimo, ali kako stvari stoje mi to nikako ne možemo, tako da to pravo nije za nas i mi ga praktično nemamo; mi bi ga i praktično stekli kada bi naučili da letimo.

Vratimo se sad pitanju istine. Da li i sa njom stvari stoje tako? Ko može biti nedostojan istine? Nedostojan istine je onaj koji joj je potpuno „zatvorio vrata“, koji je ne prihvata ni kada mu ona stoji ispred nosa i udara ga po njemu. Šopenhauera ovde spominjem jer je on naglašavao suprotnost ovo me: „Moja zvezda vodilja sasvim ozbiljno bila je istina.“[1] Ali kako neko može sebi tako laskati, pa još dodati to „sasvim ozbiljno“? U redu kada neko ima neki konkretan cilj, on ga ostvaruje i mi to vidimo , ali „istina", kako neko može položiti pravo na to i usput optužiti većinu uticajnih savremenika? Postoji jedan način na koji je Šopenhauer to sebi dao za pravo: pravo saznanje dolazi tamo gde prestaje da služi volji subjekta. To prostim jezikom znači da ne zavisi od ličnog htenja, sreće ili načina funkcionisanja intelekta kao subjekta saznanja (tradicionalno načela razloga).

„Kad, uzdignuti snagom duha, napustimo uobičajni način razmatranja stvari, prestanemo da vođeni oblicima načela razloga sledimo jedino njihove međusobne relacije čiji je krajnji cilj uvek relacija prema našoj volji, kada dakle u stvarima više ne razmatramo gde ( Wo), kad (Wenn), zašto(Warum) i čemu (Wozu), već jedino i samo Šta (das Was); kada, takođe ne dopustimo da nam svešću ovlada, apstraktno mišljenje, pojmovi uma, već se umesto svega toga čitavom snagom svoga duha prepuštamo opažanju, potpuno u njega uranjajući, kad dopustimo da nam celokupnu svest ispuni mirno posmatranje upravo prisutnog predmeta, bez obzira da li je po sredi predeo, drvo, stena, zgrada ili ma šta drugo..“[2]

Naravno da vime nije zagarantovana tačnost rezultata njegove filozofije, čak se i ne brane, oni zavise od sposobnosti. „Dabome, ja nikad ne mogu da umaknem greškama i slabostima koje su nužno svojstvene mojoj prirodi, kao što su svakoj drugoj svojstvene njene greške i njene slabosti, ali neću ih umnožavati nedostojnim podešavanjima“[3]

Stvarnost je, uzgred, jedna čudna stvar, koju možemo menjati, ali i za tu promenu mi je moramo biti dostojni, inače će naše promene uvek ostajati u svetu mašte. Ne napraviti korak ka istini, a pitati kako neko na nju ima veće pravo slično je kao i sedeti pod ćebetom ispred TV-a i gledati kroz prozor nekoga ko po pljusku trči u krug i pitati „Zašto je on imao više prava da pokisne nego ja?“

„Istina i nepatrvorenost lakše bi u svetu osvajale prostor, da se oni koji su nesposobni da je proizvedu nisu urotili protiv njenog pojavljivanja“[4]

[1] „Mein Leitstern ist ganz ernstlich Wahrheit gewesen..“, Svet kao volja i predstava, predgovor II izdanju

[2] Svet kao volja i predstava¸ §34.

[3] Svet kao volja i predstava, predgovor II izdanju

[4] Svet kao volja i predstava, predgovor III izdanju

JEDNOM ZA KRAJ O REFORMI OBRAZOVANJA

2009-08-14T19:33:00.000+02:00

Jedna od stvari koja je obeležila studije moje generacije je reforma obrazovanja. Zapravo ne neposredno, ali ona je bila prisutna. Nedavno je na proslavi dana Filozofskog fakulteta podekan za nastavu Beogradskog univerziteta naglasio da je glavni cilj univerziteta reforma obrazovanja; zatim je dekan Filozofskog fakulteta održao govor u kome je neodređeno ukazao da lični interes koči ovu reformu i da će do nje doći kada prevladamo lični interes zarad opšteg.

I najmanji pogled otkriva beskrajne sukobe koji su se oko ovog osetljivog pitanja razvili. Ali ja nemam ovde nameru o njima pričati, niti o načinu realizacije i ciljevima ove reforme. Mene interesuje reakcija studenata moje generacije, a ono što jena mene ostavilo utisak je da su svi, koji imalo misle, bez obzira kakv stav imali o ovoj reformi, imali nešto da kažu o tome šta bi bilo bolje, a šta lošije. Svako je imao neko mišljenje, bar na momenat razmišljao, o tome kakva ona može biti. To razmišljanje da, makar jednom i negde, može biti bolje, označava veru u bolje.

Kod filozofa se nekako prećutno podrazumeva da prave promene dolaze tek sa promenom mišljenja. Tako na primer Francuska revolucija i Američki rat za nezavisnost nemaju pravi značaj ostvarenja slobode sve dok individua zaista ne postane slobodna, dok njeno mišljenje ne postane slobodno. Reforma obrazovanja nije izolovani proces koji se slučajno dešava, on je posledica značajnih promena koje su se dogodile u oktobru 2000. godine. Takve nagle promene mogu biti samo formalne u pravima i sistemu vlasti, ali mogu inicirati i promene u načinu razmišljanja. Ako smem da primetim jedna od promena u načinu razmišljanja desila se – usled reforme obrazovanja na primer, a sličan utisak može se preneti i na celinu društva – jer su ljudi, bar u prvom momentu, počeli da misle o tome kako stvari mogu biti bolje, šta se može povodom toga uraditi, verovali su u bolje. Ta se promena naravno može i izgubiti.

Kome ja na kraju mogu da verujem? Mogu da verujem onima koji veruju u bolje, koji će razmislite o tome šta se za to može uraditi. Sposobnosti su različite i oni možda neće biti u pravu, ali će bar razmisliti. Nima verujem zato što delimo zajedničku veru u bolje. Kome ne verujem? Ne verujem onima koji imaju zacrtani sistem i samo njega pokušavaju da isteraju. Njima ne verujem jer ne razmišljaju o tome kako stvari mogu biti bolje, jer ne veruju u bolje, već samo u svoj sistem. Kome apsolutno ne mogu da verujem? Onima koji čak ni sistem ne zastupaju, već samo automatski negiraju sve što drugi pomisle. Jedan čisti ressentiment. Oni kao da pošto sami ne veruju u bolje, a nemaju ni neki svoj sistem, ili su i sami shvatili da on ne valja, pošto njihovo ne valja, ne treba ništa da valja. Njima apsolutno ne mogu da verujem jer nemam u šta da verujem, jer oni ni u šta i ne veruju.

5. oktobar, takođe, nije događaj koji se desio slučajno, desio se protiv onih kojima se više nije imalo šta verovati, koji su samo optuživali druge i slepo se po svaku cenu borili za svoje interese i svoje mesto na vlasti. Stvari se mogu promeniti, ali mogu i ostati iste?

-

2009-08-14T19:29:00.000+02:00

Padala je kiša, poprilično, hodao je brzo, ne skrećući pogled, tako da bi ako neko prođe pored njega mogao pomisliti „Kuda žuri ovaj sumanuti čovek?“, ali tog kišovitog dana na ulicama nije bilo nikoga. Cipele su mi škripale ispuštajući ritmički ujednačen zvuk „Vfi – vfi – vfi - vfi...“ . Posle nekog vremena skrenuo je uzbrdo u jednu uličicu popločanu kaldrmom. Njegov jak đon prilikom udara petom u kaldrmu ispuštao je nove zvukove „Tp – tp – tp – tp..“ . Tempo harmoničnog ritma smenjivanja vfi i tp se sve više ubrzavao kako je ubrzavao svoj korak, samo na par mesta se osvrnuvši i trgnuvši glavom ka nazad kao da se nečeg uplašio ili pogledao u pogrešnu stranu. Kad je stigao do vrha ulice skrenuo je desno. Pogledao je na sat, bilo je oko 15 do 7, i zapitao se „Šta ja radim ovde?“.
Sutradan je ustao oko 8, na brzinu se spremio i krenuo na posao. Ako bi malo pustio korak trebalo bi mu ne više od 25 minuta peške. Oko 10 do 9 bio je ispred zgrade u kojoj je radio. U prizemlju je bila pekara, kupio je nešto za doručak, kao što je to svakog dana činio. Na spratu ga je sačekala sekretarica sa već stavljenom vodom za kafu. Ispričala bi par svojih doživljaja od prethodnog dana. Inače ona je malo flertovala s njim, onako, uloge radi, ne ozbiljno. Popio bi kafu i doručkovao, a onda počeo da radi na predmetima koji su mu tog dana pristizali. Oko 13 bila je jedna pauza, opet kafa, razgovor uz kafu, pa opet predmeti. Nešto posle 17 krenuo bi kući i u 18 bi već uz popodnevne tv emisije leškario u krevetu. Sutradan bi opet ustao u 8 i tako svaki dan, sem vikendom. U nedelju uveče, trudeći se da zaokupi svoje misli nečim palo mu je na pamet pitanje: Zašto je pre nekoliko večeri prolazio onuda?
„Tu sam prvi put hodao, trčao i padao. Na toj kaldrmi sam prvi put gulio kolena i lomio mlečne zube. Tu sam prvi put tukao i bio tučen, tu sam čak i sa devojčicama preskako vijače. Tu u jednom podrumu sam se prvi put skrivao. Na onom ćošku levo sam prvi put poljubio i poljubljen. Tu sam milion puta slušao kako je padala kiša, pljuštalo, padao sneg, ledilo se, klizao se. Tu sam milion puta slušao tp, pa onda vfi i tp. Tu sam prvi put shvatio.. Tu gore pred kraj desno su jedna vrata iz kojih sam jednom davno poslednji put izašao.“
Sutradan je ustao oko 8, na brzinu se spremio i krenuo na posao. Ako bi malo pustio korak trebalo bi mu ne više od 25 minuta peške...

SAMOLJUBLJE ILI ROBOVANJE „SEBI“

2009-08-14T19:00:00.000+02:00

Da li vam se nekada desilo da se osećate razočaranim zbog sebičnog ponašanja ljudi oko vas. Ako jeste, ne znam kakvi su bili vaši razlozi za to. Ja nisam pristalica nikakvog etičkog kodeksa kojim bi osudio sebično ponašanje i isto tako sam potpuno svestan da je samoljublje jedna osnova koja je neophodna da sami sebe smatramo, a samim tim i da nas drugi smatraju, osobama i da budemo osobe uopšte. Tako da ono što ja u tom trenutku osećam nije neki normativni sud kojim ocenjujem njihovo ponašanje, nego jedno drugačije osećanje, koje bi pokušao da objasnim. Kada sam rekao da je samoljublje osnova pod time sam mislio da je ono neophodno da bi ste poštovali svoje odluke i sebe kao onoga koji te odluke donosi. Jer onaj koji sebe ne voli biće prema svojim odlukama, ako ih uopšte i donese, potpuno indeferentan. Ta mogućnost da osoba donosi odluke o sopstvenim postupcima označava dostojanstvo te osobe, jer je dostojna da samostalno odlučuje, a ne da umesto nje odlučuju drugi. Možete se složiti samnom li ne, ali smatram da onoga koji ne odlučuje o svom postupanju i ne možemo zvati u pravom smislu živom osobom (več tek na jedan drugačiji način, sekundarno, jer ako njegov život ne podrazumeva njegovo odlučivanje o njegovim postupcima, to nije ono što zovemo životom jedne osobe). Samoodržanje shvaćeno u ovom smislu bilo bi sredstvo kojim sebi omogućujemo da donosimo odluke, odlučujemo, to jest kojim čuvamo mogućnost svog dostojanstva, kao osobe. Naglasiću još jednom samoodržanje bilo bi samo sredstvo za naše dostojanstvo.

Stvari se mogu posmatrati i drugačije. U skladu sa teorijom evolucije, recimo, mi naše odluke donosimo radi samoodržanja i sa njim vezanom dobrobiti (korisnosti). Naglasiću još jednom, mi naše odluke, dakle ono što je u prvom slučaju označavalo naše dostojanstvo, koristimo samo kao sredstvo za samoodržanje. Nadam se da je jasno koliko je ovo suprotno onom prom pogledu. Samoljublje u ovom smislu ne predstavlja poštovanje i ljubav prema sebi kao osobi koja može da odlučuje o svom postupku, nego prema sebi kao biću koje među bezbroj drugih bića opstaje i zalaže se za svoj opstanak i opstanak svoje „vrste“. Mislim da će ko god trezveno pogleda na ovakav opstanak naići na metafizičku tugu pesnika, na primer disovsku „To je onaj život, gde sam pao i je.. Sa nimalo znanja i bez moje volje“; ili staro – grčku „Bedni kratkovečni rode, slučaja i tegoba porode..“

Šta je na kraju moja razočaranost prosto sebičnim ponašanjem? Prosto sebičnim, bar u ovom slučaju, nazivam ponašanje onoga koji se brine samo za svoj prost opstanak,lili slepo ispunjavanje svojih želja, političkih i drugih ideja i slično. Naravno da se ovo ne odnosi samo na evolucionu etiku, nego i na sve drugo što podrazumeva podređivanje naše mogućnosti odlučivanja nečem dugom. U takvom ponašanju potpuno nedostaje poštovanje i ljubav prema sebi kao osobi koja je u stanju da nezavisno donosi odluke, a umesto toga javlja se robovanje „sebi“ kao biću koje se bori za svoj opstanak ili za ispunjenje neke određenje želje. Međutim neko ko na taj način ne voli i ne poštuje sebe ostavlja vrlo malo prostora da ga vi volite, da ga volite kao osobu naravno,a taj osećaj izaziva razočaranost, naročito ako tu osobu ipak volite.

INGE BARČ, SOKRAT, ISUS IZ NAZARETA I NEVINOST

2009-08-12T13:15:00.000+02:00

Inge Barč – jedna pesma, jednog, ne baš poznatog, poljskog pesnika. Čuo sam je sasvim slučajno, na početku svoje srednje škole. Jedan stariji učenik njenim recitovanjem je osvojio neku nagradu, pa su ga šetali po razredima, recitovao je odlično. I tek skoro, opet slučajno, ponovo sam se setio te pesme, našao je i pročitao. Šta može jedna Inge Barč imati slično sa jednim Sokratom i jednim Isusom – umrla je ! „..leš je mirisao na jesen, na crnu kafu, na gljive i besmislice.“ Ali kako je to danas strano ovoj dvojci, jedan je svojom smrću postao simbol zapadne moralne misli, etičke racionalnosti, izvor skoro svih filozofski vrednih etika vekovima posle, drugi je svojom smrću postao simbol čitave zapadne civilizacije, sve drugo pre nego besmisao. „Neki debeljko je sedeo, pivo pio, nije ni zadrhtao niti se začudio, jer takvo pik!“ Ima nečega zaista velikog u Sokratu, tom učitelju mudrosti, demonu savesti. Osuđen je da je kriv, a on se sa svim svojim ponosom držao samo svoje mudrosti, koliko nas je toga mogao naučiti. I zamislite, on nikoga nije krivio, možda je to radio Platon, ali Sokrat – ne! Taj kvaritelj omladine, i ne poštovalac Bogova, samo je dostojanstveno nastavio da uči mudrosti. Mogli su ga osloboditi, samo da se malo postavio kako treba. A Isus, i njega su mogli osloboditi, ali molim lepo, iscelitelj, taj čovek govorio je nešto o ljubavi. Narod je vikao! Nasuprot njemu jedan običan kriminalac, mogao je ubiti još par ljudi, posle toga sve bi bilo kako treba. Ali zamislite on ih je i dalje voleo. „Šteta! Tvoj talenat je mogao vredeti mnogo sterlinga.“ E, sa kakvim su razlozima ti ljudi umirali,a Inge – „Wiffen Sie waf? (Ona je uvek govorila nekako preko zuba) Wissen Sie was?[1] Meni je dosadilo da živim.“ Da li ste nekada slušali predavanje o Odbrani Sokratovoj. Optužili su ga Anit i Melet, „..ovog ovde Meleta“. Taj čovek je postao popularniji nego većina filozofa, već je glupo ne znati ko je on. A recimo Anaksimen, retko ko će o njemu reći više nego „To je onaj što je za počelo postavio vazduh“. Dobro, oni malo produbljeniji znaju ko je bio tužilac, ko je pogrešno shvatio kako je Sokrat koristan mogao biti!(?). A Isus, nema veze, njegove će sudije ionako sačekati sudnji dan koji mu je , zajedno sa krstom, novi zavet natovario na leđa. I onog čovečuljka što još korača zemljinom korom čekajući ga. „40 lula za jednu noć, soba sva crna od dima.. Ne, to ne može tako; to je previše prosto: dosadno, tu treba, da se tako izrazim, dopisati nekakve komentare da, šta ja znam, da.. krvavi zločin režima, da je osumnjičena zbog semitizma, da.. šargarepa.. u logoru.. gnjila..“ Da li je neophodno da stvarima uvek damo neki naš smisao? Da li naš razum uvek mora naći nešto na šta će svoju misao usmeriti, čime će se zadovoljiti? „Coup d’etat. Državni udar, uzgred, imao je u sebi nečeg od zvezde vitlajemske za kojom se vuklo 3 000 000 mađioničara.“ Jednom sam sanjao da mi je neko rekao „To što neko ima u svojoj glavi, nekada može napraviti probleme drugima.“ – ili već tako nekako, znate kako to izgleda u snu, sećate se misli, a reči rekonstruišete. „I bilo je u njoj nečeg.. ženskog, neuhvatljivog ,dalekog, nečeg što treba hvatati noktima.“ - nevinosti koja je čovečanstvu ostala strana.

[1] Znate šta?

Teodor Iljdefons Galjčinski - Inge Barc

Inge Barč, glumica, poslije prevrata nestala
u tajanstvenim okolnostima...
Ovo je slovo o Inge Barč,
u svoj svojoj prostoti
namjenjeno potomcima.

Ona je bila ridja, ali ne sasvim,
neki sjaj joj je na kosi bujao.
Živela je sa Finkom. Fink je bio režiser.
Iz snobizma se komunizma igrao
(ima takvih i kod nas u Mazovjeckoj).
A Inge? Inge je imala u sebi neku draž,nemačku,
onaj akcenat u reči "Mond" (mesec)...
der Mond, im Monde...
A Fink je bio glupak i blondin.

Istorija prosta: upravo sam bio stigao iz
Poljske...
Berlin... Berliiin... dažd...
Gvozdeni Fridrih kao mora srce mi davio ludo...
Dosada i odjednom čudo!
Malo pozorište! Malo srce u podzemlju!
Čuje se pesma: autor, Kurt Tuholski.

Vidim: Inge sejdi za klavirom,
pjeva i svira: Ah kakva mora biti kad ustane!
Ustala je. Grudi je imala male, savršene
i oprostite molim trbuh
tako joj se divno pod haljinom ocrtavao
da počeh vikati Bravo! i drečati: - Živeo trbuh!
a neki Englez na to progundja:
He's gone mad (ovaj je lud).

Prošlo je ljeto, jesen i zima,
i još proljeće i još jedno ljeto,
i opet jesen puna magle i dima.
(Ja volim jesen eto).
Kad jednog dana čujem ja,
državni udar. Coup d'etat.
Državni udar, uzgred, imao je u sebi nečeg
od zvezde vitlejemske
za kojom se vuklo 3 000 000 madjioničara.

I sve je bilo spremno za scenu:
sedim ja sa Ingom u Tirgatenu,
a jesen u Berlinu. u Tirgatenu,
to su, gospodo moja, takve strune...
Sa drveća magla se dimi,
vjetar nizak kao bas
i odjednom Inge: Wiffen Sie waf?
(ona je uvek govorila nekako preko zuba.)
Wissen Sie was? Meni je
dosadilo da živim.

Hm...
Pogledah u nju, cigaretu pušim,
nisam Vispjanjski, ali ipak u duši
ne mogoh ovu njenu izjavu da primim.
Prekasno: revolver nije veći od ruže;
Pik! I njene oči počeše da kruže
au - dela, po metafizici njemačkoj.
Neki debeljko je sjedio, pivo pio,
nije ni zadrhtao niti se začudio,
jer takvo pik!
Ta to se moglo ubiti najviše kakvo dijete.

A zatim je imala još duže trepavice;
leš je mirisao na jesen, na crnu kafu,
na gljive i besmislice.
Barč Inga!
Šteta!
Tvoj talenat je mogao vrijediti
mnogo sterlinga.
Inge Barč ! ! !

Vratih se u hotel.
40 lula za jednu noć,soba sva crna od dima...
Ne, to ne može tako;
to je previše prosto: dosadno,
tu treba, da se tako izrazim,
dopisati nekakve komentare
da, šta ja znam, da... krvavi zločini režima,
da je osumnjičena zbog semitizma,
da... mrkva... u logoru... gnjila...
Ma biće to sjajan članak od 300 redova.
(U Poljskoj zvani "kobila".)

Recimo da je to bilo jedne jeseni,
na primer, prije jedno tri godine.
No, i ako urednik ne izmjeni,
biće ovako:

"Nije izdržala u zagušljivim stegama režima
Inge Barč, glumica, posle prevrata nestala
u sumnjivim okolnostima..."
A na kraju možda nešto od Rilkea,
o ljubavi,
o samoći koja davi,
a naslov običan: Inge Barč.

Šteta.
Lijepa.
Mlada.
Pleća ko somot persijski.

I bilo je u njoj nečeg...
ženskog,
neuhvatljivog,
dalekog,
nečeg što treba hvatati noktima.