субота, 05. фебруар 2011.

Nov način ratovanja

(spušteni sa svojih visina)

“Spušteni sa svojih visina” je izraz koji koristim za osobe koje su dovedene ili su se dovele u situaciju (konkretnu ili dugotrajnu) da svoje ponašanje promene, jer same više nisu spremne da stanu iza njega; govore ono što ne misle, ili bar ne govore ono što misle i osećaju, ili naprosto pričaju o nečem drugom, nebitnom ili glupom. Primera za to ima nebrojano. Onih najjednostavnijih, recimo, radnice koja mora da glumata pred svojim šefom, penzionera koji ne zna da otkuca kartu u gsp-u ili studenta koji je sebe ubedio da ne može da spremi ispit. Zatim recimo nekoga ko se našao zbunjen u društvu ljudi koji pričaju o nečemu o čemu on jako malo zna. Ili uopšte onih koji svoju ulogu u nekoj situaciji vide spuštenu. To su, recimo, oni “poniženi” i “bedni” ljudi, koje je Dostojevski opisivao, i do kojih mu je toliko stalo.

Ovaj pojam nalazim povezan sa jednom drugom temom. Koliko god to možda ne bilo praktično podržano, makar idejno i u teoriji danas se više ne uzima ozbiljno ideja ratovanja, u smislu fizičkog nadvladavanja silom. Iako smo ne tako davno slušali Bušove govore, iako danas gledamo sukobe u Egiptu i Gazi, s vremena na vreme različite izlive nasilja i iako se i danas može desiti da nas neko izudara zato što se ne slažemo sa njegovim mišljenjem, način ratovanja za koji se daje podrška u današnjem vremenu i za koji se skoro svi zalažu, koji smo svojom kulturom zadobili, je rat argumentima. To možete čuti od liberala, socijalista, komunista, boraca za ljudska prava i sličnih inicijativa.

Za početak to zvuči lepo.

Tačka u kojoj se ove dve teme preklapaju je u tome što je jedan od načina da nekoga “pobedite argumentima”, da dobijete rat, da njega kao osobu (odnosno grupaciju ili instituciju) dovedete u situaciju da se oseća kao da su njegovi argumenti neodgovarajući, da je njegovo znanje nekompetentno, da ono što misli ne bi trebalo da kaže, jednim izrazom, spušeno sa svojih visina. Takva osoba više sasvim sigurno ne može da učestvuje u borbi, ona je naprosto poražena. I takvih primera imamo raznih. Racimo kada nas šalterska službenica peti put vraća sa šaltera, jer ovog puta slova na sedmoj kopiji prelaze crte, jasno nam dajući do znanja da su argumenti birokratije nešto sa čime ne možemo da se izborimo i verovatno ćemo sledeći put na šalter doći bez ikakve nade da nešto možemo da završimo. Ili recimo nezaposleni, koji ne samo da nemaju posao, nego su od onih “upoznatih” obavešteni da je glupo da ga uopšte traže i očekuju. Ili recimo neka država koja nije spremna da zauzme ili joj se ne priznaje samostalni stav.

U filozofiji je način suprotstavljanja oduvek bio argumentima. I filozofija je još od svojih korena razvila neke ideje o načinu ovog suprotstavljanja. Ja bih ovde izdvojio dva takva zaključka. Jedan se tiče odnosa prema argumentima drugih. Pre svega da se iz njih izvuče najviše što može, ono što drugi zaista želi da kaže ili čak više od toga. To znači ne samo da drugog nećemo spuštati, nego da ćemo se, koliko je to do nas, truditi da ga dovedemo do “visine”. To je jedno od osnovnih pravila dijalektike. Bez toga je prava komunikacija nemoguća. Drugi zaključak se tiče posledica argumentovanog razgovora. Strogo i striktno gledano nekoga samo argumentima ne možemo dovesti u nižu poziciju nego što jeste.  Možemo osporiti nečije stavove ili sprečiti realizaciju nečijih praktičnih interesa, što u zavisnosti od psihološke strukture implicitno može dovesti tu osobu do uniženog osećaja, ali što se tiče neposrednog uticaja na neku osobu argumenti je mogu samo učiniti boljom i sposobnijom za dalji razgovor. Jednostavnije rečeno, ako nam neko kompetentniji objasni da nismo u pravu, možemo samo da postanemo kompetentniji nego što smo bili. Ako nekoga vašim razogovorom želite da učinite nesposobnijim nego što je bio onda se tu služite i drugim trikovima, a ne samo argumentima. Ova dva zaključak nam pomažu da razlikujemo filozofiji imanentnu argumentaciji ili otvoreni razgovor uopšte, od nečega što je sa bojnog polja premaskirano u formu argumenata.

Srećom na ove bojne pokliče ne moramo da odgovaramo krvoprolićem, niti istom merom, već jednim jednostavnim osećanjem.

S jedne strane poštovanjem prema sebi, kojim nećemo dopustiti da u jednom takvom razgovoru ostanemo slomljeni. I pri tom ovo samopoštovanje ne znači da nećemo odstupiti od svojih stavova, naprotiv neko ko sam sebe poštuje, upravo zato što se poštuje, neće sebi dupustiti da bude tvrdoglav ili da uporno zastupa neku glupost i ne sluša šta mu o tome govore, nego će i sam preispitivati svoje stavove. To ne znači ni da se nekada nećemo naprosto slomiti, možda baš zbog samopoštovanja, i to je nužni deo stalnog sazrevanja. U ovom kontekstu to znači samo da nećemo dopustiti da nas neko argumentima dovede u situaciju da ne poštujemo svoje mišljenje, odnosno znači da ne prihvatamo pravila igre koja su u argumentovani razgovor prenesena sa bojnog polja.

S druge strane poštovanje prema drugima, kojim nećemo dopustiti da neko drugi tokom razgovora ostane slomljen. To u ovom kontekstu, kao prvo, znači da sami nećemo nekoga dovoditi u situaciju da bude unižen u razgovoru, već naprotiv davati mu najviše značaja što može i to je pomenuto pravilo dijalektike. I kao drugo to znači da nekoga ko je ostao “spušten sa svojih visina” nećemo smatrati poraženim, već ćemo mu isto tako pridavati značaj, odnosno da ne priznajemo rezultate nastale bojevom argumentacijom.

Uzgred, ukoliko moralni identitet nije bio dovoljan razlog za poštovanje, postoji još jedan praktičan. Ukoliko druge i sebe poštujemo i trudimo se da izvučemo ono najviše, učinili smo bar onoliko koliko je do nas da budemo okruženi onime što je u našem okruženju najbolje, i da iz sebe izvučemo ono što je najbolje, u suprotnom, ostaje suprotno.

понедељак, 27. децембар 2010.

Život na zaboravljenim mestima

Sigurno ste se mnogo puta ruine_alte_fabrik_fabrik_altes_haus_alt_verfallennašli ispred nekih urušenih i napuštenih kuća. Šta bi se o njima moglo još dodati, verovatno je uskoro neće biti i to je to. Kada se zateknem ispred ovakvih objekata, tih zgrada koje se spremaju za rušenje, obično mi na pamet pada nekoliko rečenica iz Rilkea:

“Bijedni život tih soba nije se dao zgaziti. on je još uvijek bio tu, držao se čavala koji su tu ostali, stajao na prostirki širokoj jedan lakat, bio je među ostacima kutova gdje je još uvijek postojao vrlo mali unutrašnji prostor, šćućuren. Moglo se vidjeti da je imao boju koju je polako gubio, godinu za godinom….

I iz tih poplavljenih, pozelenjelih i požutjelih zidova, koji su bili uokvireni krhotinama uništenih prezida, izlazio je zrak tih života, žitki, pljesnivi zrak koji ne može rasterati nikakav vjetar. Bilo je tu podneva i bolesti, ono što je izdahnulo, dugogodišnji smrad i znoj koji izbija ispod pazuha i otežava odjeću, bilo je smrada iz usta i smrada odvratnih nogu. Bilo je tu žestine mokraće, spaljene čađi, sivih krumpirovih isparenja, teškog ljigavog smrada užegle masti.”

I zaista šta se desilo sa tim životom? Tu su nekada neki ljudi izvesno živeli. I šta li je sa njima? Ko zna kakav ih je put sudbine odveo negde. A možda su i oni mrtvi i raspali kao i ova kuća. I ne bi li mogla nekako da se rekonstruiše? Recimo angažovati nekog dobrog arhitektu. Ali u pogledu na ovaj život koji u njoj truli tu se ne bi ništa promenilo, ostalo bi isto: komad građevinskog materijala oblikovan njemu spoljašnjim okolnostima. Kako samo samotno deluju takva zdanja. Ili možemo gledati i obrnuto, ne bi li naša svakodnevica bila na neki epdnačin usamljena da u njoj nema ovakvih odumrlih mesta koja u njoj više ne žive. Mislim da sam u svom detinjstvu u svakom mestu u kome sam bio nalazio po neki takav objekat, koji je u sebi krio neku svoju priču, mističnu i intrigantnu. Recimo, sećam se, jedna stara urušena kuća koja se može videti sa Starog savskog (tramvajskog) mosta – naravno vremenom sam saznao da je to deo Starog sajmišta, nekadašnjeg koncentracionog logora. Ili recimo jedna stara, srušena, kamena rimska kuća kod Pule (hee, naravno da nije bila rimska, ali kao dečaku to je tako izgledalo).

Haus

I nije li zapravo isto tako i sa nama samima? Ne bismo li na neki način bili usamljeni, ako, kada sa vremena na vreme zatvorimo vrata svakodnevice i prestanemo da radimo one uobičajene stvari, ne bismo imali te momente i događaje koji su trajali i živeli tokom našeg života, ali koji više ne traju, niti na naš sadašnji život imaju uticaja. Sva ta razna zaboravljena mesta i vremena, sa ljudima koji su u njima učestvovali. Kažu da je život groblje neostvarenih mogućnosti. Na neki drugi način je i groblje ostvarenih mogućnosti, svega onoga što iz nekog razloga u njemu gubi svoju aktuelnost.

I kada mi padne na pamet Rilke uvek se setim i Galčinjskog “A za kraj nešto od Rilkea, o ljubavi, o samoći koja davi”. Kod Galčinjskog mi se neobično svidelo to eksplicitno ukazivanje na potrebu da (neodgovarajuće) stavimo patetično kako bismo naglasili značaj koji ne znamo da objasnimo ili na mesto na koje ne znamo ništa da stavimo. Kao što je recimo značaj i mesto utisaka i osećanja prema nečemu što je nekada bilo i više nije.

четвртак, 09. септембар 2010.

Sanjarenje

Nekom prilikom sam prisustvovao jednom seminaru o vežbama za muzičare. Vežbe su bile prilično jednostavne i zanimljive. - Ustanite i opustite se, zatvorite oči i probajte da osluškujete sve moguće zvukove oko vas. Na primer probajte da čujete zvuk tramvaja koji prolazi, zvukove kočnica, glasove dece u parku ispod terase,galamu u komšijskom stanu ili sve one zvukove koje prostorije nekako ispuštaju, a vi ih nekako ne čujete. Probajte da osetite taj utisak prostora oko vas što je potpunije moguće. Probajte da osetite kako se vaše noge lepe za pod, kako vas gravitacija vezuje za mesto na kome se nalazite i prepustite se tom utisku (prilično neobično, ako to pokušate u avionu). Trudite se da budete što više povezani sa realnim svetom oko sebe. I sad još, nakon toga, probajte da se usredsredite na ono o čemu vi razmišlajte, to može biti bilo šta, potpuno nevezano za sve to što se oko vas dešava, bilo šta…

U našem životu mi smo ovako ili onako ograničenih mogućnosti. Ograničavaju nas prostor i vreme, priroda, kultura oko nas, naša mala privatna istorija, drugi, naše sposobnosti… Kada se govori o našoj praksi, veoma je važna stvar razlikovati šta je to što spada u moguće od onoga što je nemoguće, za šta ne vredi uzalud trošiti vreme.

starry-night-vincent-van-go1Kada sanjarimo ova razlika uopšte nije bitna. Sanjarenje se tiče nečega što je generalno moguće, ali za vas potpuno nemoguće. Možete recimo da razmišljate o umetničkom Parizu u kome bi ste voleli da živite, o tome da su ljudi bolji ili na primer o nekim naizgled malim i jednostavnim stvarima koje se vama nekako ne dešavaju, a vi povodom toga ne možete ništa posebno da uradite. Ovakve želje nas često mogu dovesti do propuštanja da uradimo ono što je izvodljivo. Čini da je sa praktičnog stanovišta sanjarenje nešto što po svaku cenu treba da izbegavamo. "”Pariz je veliki, prljavi i urbani grad, kao i svaki drugi, sa voštanom figurom Montmartre,a tog vašeg grada nema nigde niti će ga biti. Ljudi neće biti bolji koliko se god vi trudili, čekajte red u pošti, pa ćete videti i za te male stvari ne možete ništa da učinite – bilo bi bolje da uradite nešto konkretno i zaboravite na te sanjarije.”

Šta je zapravo sanjarenje? Ja bih rekao da je sanjarenje jedna inteligibilna osobina čoveka da se postavi iznad svojih realnih mogućnosti. Da razmišlja o nečemu što praktično uopšte nije moguće. To je u izvesnom smislu derealizacija stvarnosti, negiranje realnosti. Ali da li je samo to? Ako bi bilo onda bi bili naprosto samo ludi. Ne bi razlikovali san i javu. Da sanjarimo možemo i onda kada nam je realnost savršeno poznata, i kada je potpuno prihvatamo, kada čujemo svaki zvuk oko sebe, i čvrsto osećamo na kakvom tlu stojimo, i kada nam je sve jasno i ničim se ne zavaravamo. Sem što je sanjarenje naša kreativnost, koje se nikako ne bi odrekli, i što se često tiče naših osećanja i ideja koje ne bi smo podredili praktičnim mogućnostima. Sanjarenje je i jedna aktivna svest o tome da stvarnost može biti drugačija, koja nas sprečava da se zadovoljavamo onime što nam je trenutno ponuđeno.

уторак, 31. август 2010.

Politika identiteta

“Čovek je po svojoj prirodi društveno biće” – zoon politikon. Znam da to baš nije u skladu sa našom svakodnevnicom, ali uprkos tome meni i dalje, kada god pomislim na termin politika, na pamet pada ovo staro Aristotelovo određenje čoveka. Tada sam sklon, suprotno onome kako stvari stoje, da politiku shvatam, kao ime za normalne i nužne aktivnosti koje se obavljaju unutar jednog društva, a političare, prosto, kao one koji te aktivnosti obavljaju. I baš mi deluje da je dobra stvar ponekad tako zamišljati stvari.

Uzgred u staroj Grčkoj je učešće u političkim poslovima bilo stvar dostojanstva. Bilo je ispod časti ne angažovati se i imali su jedan poseban, pogrdan izraz za one koji su neaktivni, neobavešteni ili neupoznati sa politikom – idiotus (termin koji je nama danas poznat kao naziv koji se ranije koristio za osobe sa iq < 30). I u staroj Grčkoj postojalo je strančarenje, i polako se pojavljivala svest o problemima koje ono sa sobom nosi.

Danas stvari stoje sasvim drugačije. Politikom se zapravo bavi relativno mali broj ljudi. Od prosečnog građanina se ne očekuje politička aktivnost. Ali zahtev za učestvovanjem se pojavio u drugačijem obliku, kao obaveza izbora. Pri tome ne mislim samo na onu obavezu, tj. pravo, da se jednom u 4 godine zaokruži glasački listić – to je više forma. Ta obaveza izbora je jedan svakodnevni poziv na opredeljenost i priklonjenost jednoj datoj opciji, koji se manje-više pojavljuje u svim sferama našeg društvenog života. I tih opcija često ima samo 2: ili ste za ili ste protiv, ako niste za, onda ste protiv.

Zanimljivo je i da uglavnom postoji teorijski dodatak kojim se ovaj zahtev izbora brani. Tradicionalno je postojala teorija kojom je vladajuća opcija branila svoju ispravnost i na osnovu toga zahtevala podršku za tu opciju, a ako niste za nju, onda ste protiv. Takve su bile recimo skoro sve stare monarhije, a takve su bile i nešto savremenije komunističke države. Ali isto tako postojao je i zahtev sa suprotne strane, da se bude protiv vlasti, ako to ne uradite, već ste za vlast. Tako je recimo sa zastupnicima marksističkih ideja: ako ne birate revoluciju, prećutno ste podržali status quo, dakle bili ste protiv nje. Sa dolaskom postmoderne više nije moglo ostati isto. Monopol na vrednosti više se nije teorijski branio. Umesto toga pojavila se metafizička pozadina perspektivizma: ukratko, šta god radili ili posmatrali to morate raditi iz određene perspektive, hteli to ili ne, i bili toga svesni ili ne. Tako isto i u društvenim aktivnostima moramo zauzeti određenu perspektivu. To ne izgleda tako strašno, perspektiva može biti bezbroj i mi uvek možemo naći neku novu. Problem je sa jednom drugom stvari, sve što mi radimo može uvek biti posmatrano iz određene perspektive. Na taj način neka opcija nam uvek može prebaciti da smo za ili protiv nje, bez obzira da li smo toga svesni ili ne. Ukoliko nismo svesni, tim gore, onda smo isto kao i da nemamo nikakvu racionalnu političku aktivnost – idiotus. (I još čast hermeneutici, koja je poslednja ustala protiv ovakvih stavova, ukazujući da ukoliko nismo svoju perspektivu preklopili sa onim što razumevamo, ne možemo ni razumeti, ne možemo pogoditi istinu toga; ali taj poduhvat nije ostavio većeg uticaja na političku teoriju.)

No vratimo se činjenicama, jer ovakva politika, pre svoju snagu ima u tome što zaista tako funkcioniše. Činjenica je da se naša politička aparatura sastoji od predstavnika koji zastupaju određene interese i stavove. Iako se može reći da predstavnici nastaju kao izraz volje određene grupacije, sa daljim zastupanjem oni zahtevaju saglasnost i priklonjenost, to jest identitet, sa onime što zastupaju, što je sasvim očekivano, jer im je upravo to funkcija. Na taj način postoji i obrnuti odnos od onog prvog, dok u prvom iz volje jedne grupe nastaje predstavnik, ovde nasuprot tome predstavnik teži da za sebe pridobije volju naroda. Ovaj odnos je naravno kompleksan, ali čini se da na današnjoj političkoj sceni dominira ova druga varijanta. Što samo po sebi ne mora biti ni dobro ni loše.

Nedavno sam pisao, i na ovom blogu je objavljen, jedan tekst o problemu identiteta. Među osnovnim tezama tog teksta je da se može govoriti o jednom osnovnom identitetu - nas samih kao živih bića čiji život ima vrednost, i u skladu sa tim o jednom identitetu sa drugima koji su isto tako živa bića. Političke implikacije ove teze su da gde ovaj identitet postoji, postoje i dobri uslovi za zajedničku saradnju, bez obzira na različite unutar društvene identifikacije, dok će tamo gde ovog identiteta nema biti samo pitanje kada ili kako će nastati sukob, jer nema više osnova za identifikovanje sa onima koji ne dele zajedničku grupaciju. Odatle sledi i jedan bitan zaključak, da je ono što sam ja nazivao osnovnim ličnim identitetom neophodan uslov dobre zajednice. U izvesnom smislu ovaj tekst je nastavak te priče, koji ukazuje na određene probleme, koji su sa tim povezani, u stvarnosti našeg javnog života. Ako je pomenuta teza tačna onda se čini da bi osnovna stvar o kojoj bi trebalo da se brinu ljudi koji se bave društvenim životom, dakle političari, bila da se svakom omogući i da se svako stimuliše na pomenuti osnovni lični identitet. Nažalost struktura politike je često jasno drugačija. Čak i ako ostavimo po strani to da li političari gledaju samo lične interese ili ne, sasvim sigurno, uloga političara je da pridobijaju glasove za svoje stavove i vrednosti. To će biti najlakše onda kada ima što manje drugih vrednosti, među kojima je i ona koja može nastati iz ličnog identiteta. Ovde dolazimo do tačke u kojoj se ovi principi kose: gde god političari iskoriste trik da na račun nedostatka ličnog identiteta stiču pristalice sva vrata za sukobe su otvorena. Gde god se u politici insistira na čist, prost identitet sa jednom određenom opcijom. Primere ovakve politike imali smo dovoljno prilika da osetimo, bilo na nivou malih zajednica, nacionalnom, regionalnom ili globalnom nivou.

Čak i ostavivši po strani sve negativne posledice ovakve politike. Postoji i jedna osnovna intuicija ljudske prirode i prirode ljudske aktivnosti zbog koje se ne bih složio da se naša politička aktivnost može sastojati u čvrstom izboru ponuđenih opcija. Aristotel je imao još jednu definiciju čoveka: zoon logistikon. Malo teže za prevod, ali možemo prevoditi kao umno biće, biće koje govori. Možemo prevoditi i kao biće koje razume razloge, i postupa u skladu sa njima. Ova definicija i shvatanje vrednosti čovekovog uma, evoluiralo je vekovima na različite načine. Čovek se, recimo, shvata kao biće koje se uvek pita o svojoj egzistenciji (Hajdeger™). Aristotel nam je skrenuo pažnju i na to da se naše aktivnosti uvek odvijaju u sferi gde su stvari promenljive, da praksa za razliku od teorije ne može dati jedinstveno shvatanje koje bi se uvek moglo primeniti. Tako se čovek u svojoj aktivnosti uvek nalazi auf dem weg - “na putu”( Jaspers™).

понедељак, 30. август 2010.

Problem identiteta

Image by arielp

30119937_b9a18f53a5Na prostoru na kojem živimo bio bi jednostavan opis činjenice da su istorijske prilike ostavile mnoge nacije, koje sticajem nekih okolnosti ne uspevaju, ili teško uspevaju da se usaglase. Međutim problem nacionalnog identiteta nikako nije jedini koji čini nemir na ovim prostorima, na primer isti problemi javljaju se i zbog religijskog identiteta. Ako malo bolje pogledamo problem identiteta se može javiti zato što se što se navija za ovaj ili onaj klub, što se favorizuje ovakav ili onakav politički stav, što se sluša ovakva ili onakva muzika, što se oblači ovako ili onako, što se govori ovim ili onim jezikom, što se ima ovakvo ili onakvo seksualno opredeljenje, što se živi u ovom ili onom delu grada. Jednom rečju izgleda da se problem identiteta javlja gotovo bilo gde, gde postoji neki kolektivni identitet. I to nas navodi na pitanje, da li je sam identitet postao problem. Šta bi to uopšte značilo? Mi svoj život normalno sprovodimo u raznim kolektivnim identitetima. Čak je teško i zamisliti da ijedno društvo, manje ili veće, funkcioniše bez njega. I zašto bi to sada postajalo problem?

 bezlica-znak-pitanja-klein.serendipityThumbKada govorimo o identitetu, teško je zaobići jedno osnovno pitanje – ličnog identiteta. Pod tim podrazumevam prostu identifikaciju sebe kao živog bića, čiji život po nekoj pretpostavci ima vrednost. (Naravno može se poricati da život sam po sebi ima vrednost, ja naprosto u to verujem, ne zato što to smatram „istinitim“, nego zato što su to za mene vrednosti) Isto tako, po nekoj pretpostavci, druge doživljavamo takođe kao živa bića, i na taj način dolazimo do neke osnovne identifikacije vrednosti njihovih života sa onom koju pridajemo i doživljavamo kao vrednost našeg . To je neki osnovni zajednički identitet.

Jedna od običnih stvari je da svoj život smatramo vrednim. Nekim čudom to u praksi ipak to ne ispada tako jednostavno i ljudi često ne uspevaju u tome. Sem toga postoje uvek vrednosti grupa ili različitih sistema, sve one vrednosti na koje u svom životu nailazimo, i manje ili više prihvatamo ili odbijamo (I nema ničeg neobičnog u tome što su oni kojima njihov život po sebi ne predstavlja vrednost skloniji da prihvate neke takve vrednosti i da im pridaju veći značaj). E sad, ako neko svoju vrednost nalazi samo u pripadnosti nekoj ili nekim grupama ili nekom određenom sistemu vrednosti, onda ponestaje i osnova za identitet sa onima koji njima ne pripadaju. To ne mora isključivati toleranciju i poštovanje prema drugima, one mogu biti deo tog sistema vrednosti, ali identitet je ipak nešto zasnovano na osećaju identifikacije, nešto što uistinu ne može biti zamenjeno ničim drugim.

Mislim da to predstavlja dva osnovna problema identiteta. Prvi problem nedostatka ličnog identiteta, zbog koga se često lični identitet traži samo u nečem spoljašnjem. Drugi, uglavnom impliciran prvim, problem nedostatka identifikacije sa drugima, zbog koga do nje može doći samo prema onima sa kojima delimo istu pripadnost ili sistem vrednosti.

Vratimo li se tom često postavljenom pitanju o identitetima koji sprečavaju integracije na ovim prostorima, deluje mi da je ono ipak pogrešno postavljeno. Nasuprot čini mi se da bi pravo pitanje bilo koji identitet (u dovoljnoj meri) za to nedostaje. Razlike u pripadnosti nekoj zajednici ili identifikovanja sa nekom grupom uvek su postojale i uvek će postojati, ako to ne bude zbog nacionalnosti ili zbog religije, to će biti makar zbog prostora na kome se boravi. I isto tako gde god postoje grupe, postoji i mogućnost konflikt, i mislim da će do njega vrlo lako dolaziti dokle god ne postoji identifikacija i sa onima koji nisu pripadnici iste grupe. A to i jeste ono što se čini problemom, što se konflikti javljaju gotovo bilo gde, gde postoji neki kolektivni identitet. S druge strane tamo gde postoji identifikacija sa vrednostima života drugih teško da će i različiti kolektivni identiteti dovesti do konflikta, jer na nekom osnovnom nivou oni jedni sa drugima, i praktično, ipak osećaju identitet. A to pre svega podrazumeva da doživljavamo vrednost svog života i da druge stimulišemo da čine isto.

4[9]
Der Stadion Sprecher von Eva Roman

субота, 24. април 2010.

OSOBENOSTI NACIONALNOG LOVA I RIBOLOVA I LEPO KOD KANTA

 

Reflection_in_a_soap_bubble_edit

 

Osobenosti nacionalnog lova i ribolova je jedan serijal ruskih komedija. Radnja se ukratko sastoji u tome što, uz neke dodatne detalje, bez prestanka ispijaju vodku i tako puta tri. Pri tom je ispunjena gomilom potpunih apsurdnosti (recimo prevoženjem krave vojnim bombarderom) i konstantnim nihilizovanjem bilo kakvog racionalnog ponašanja i smisla. Usput se delom komično i ironično, delom ozbiljno provlači priča o ljubavi prema prirodi i o sposobnosti da se voli i uživa, iako se ne ostvaruje nikakav cilj i da suština nije u ostvarivanju ciljeva nego u svemu onome što se u međuvremenu dešava.  Zanimljivo je da ova poslednja rečenica, bar prvi deo, tačno pogađa smisao Kantove estetike, koja je, između ostalog,  trebala da pokaže spoj između čovekove slobode i prirodne nužnosti. I ta ideja nije posebno revolucionarna. Zapravo ideja o neograničenoj ljubavi je u osnovi mnogih (ako ne i većine) starih religija. Isto tako i težnja ka apsurdu, nije nešto novo, zapravo javljala se uvek kroz istoriju ljudske civilizacije, bilo kroz religijske obrede, bilo kroz prosto napuštanje smislenosti postupanja, sa ili bez opijata, bilo kroz rezignaciju.

Kako god bila različita, dva do sada pomenuta pristupa su na istoj strani bar u tome što su suprotstavljeni svakodnevnom običnom ispunjavanju interesa i određenih ciljeva (što je posebno izraženo u našem dobu velikih tehničkih napredaka).  Ali to rade na potpuno suprotan način. U jednom slučaju se stvarnost negira u potpunu amelodičnost apsurdnosti, i opštu rastočenost svih funkcija. U drugom slučaju se upravo toj stvarnosti, makar bila “metafizički prokleta”, prilazi sa divljenjem, bez određenog razloga za to.

Danas, za razliku od ranijih vremena, sa post – modernom i raskidom sa strogim važenjem tradicionalnih vrednosti, težnja ka apsurdnosti, ili bar besmislenom, ima svoje posebno, opšte priznato mesto. Pre svega u umetnosti, ali se danas skoro sve može posmatrati kao umetnost. To svakako na određeni način simbolizuje sposobnost da se prevazilaze granice utvrđenih vrednosti, ciljeva, ponašanja, ukusa, razmišljanja, nešto sa čime čovek danas može i treba da bude ponosan. A upravo to prelaženje granica može često ostavljati na jednoj tankoj liniji između negiranja stvarnosti i uživanja u njoj.

среда, 23. децембар 2009.

Libertad

Libertad

Ovaj tekst inspirisan je slikom koju iznad možete da vidite, i po čijem imenu je tekst i dobio naziv (inače autor je Rosa del Carmen Lopez Correa, ako je to nekome bitno, i pojavila se na izložbi “Die Macht der Sprache” ). Naravno da je prvi utisak koji imate vezan za slobodu govora, ali bar za mene ova slika je govorila nešto više, možda zato što na traci i piše libertad (to valjda znači sloboda na španskom). Tema ovog teksta je jedan vid slobode koji se javlja u društvenim zajednicama i vrlo je sličan slobodi govora, ali se od nje razlikuje time što je za nju neophodno i da neko bude saslušan, shvaćen i razumevan, a ne samo da ima prava da govori. Pretpostavljam da vam deluje čudno da se tako nešto zahteva da bi ste nekome dopustili slobodu, ali nadam se da ću uspeti da objasnim zašto tako mislim. Biti slobodan član neke zajednice, kakve god prirode ona bila, znači mogućnost učestvovanja u konstituisanju aktivnosti te zajednice, to jest pravo da se o njima odlučuje i da se one određuju. Ako bi to nekome osporili svakako bi mu osporili i da je  priznati, ravnopravni član te zajednice. Činjenica da se na osnovna kretanja i ciljeve u zajednicama u kojima živimo utiče komunikacijom, odnosno javnim predstavljanjem svog mišnjenja o daljem razvoju zajednice na razne načine, i teško da bi neko, ko nije veliki moćnik, mogao to da čini drugačije. Upravo iz ovog razloga odsustvo želje da se tuđi stavovi razumeju, ili u radikalnijem slučaju potpuno ignorisanje tuđih stavova, ukida prava drugoga, kao konstitutivnog člana zajednice, na isti način na koji to radi i ne priznavanje slobode govora. Onog trenutka kada nečiji stavovi  ne bivaju shvaćeni, više mu se ne ostavlja nikakav način da utiče na aktivnosti društva, što je činilo njegovu slobodu unutar društva, a ako je ta zajednica zasnovana na slobodi (danas bi većina valjda trebala da jeste?), onda mu ukida i pripadnost toj zajednici. Naravno da ovime ne želim reći da bi trebali potrošiti svoje vreme da razumemo ideje nekih Hitlera i Staljina ili slično, to ko je dostojan da bude član jedne zajednice slobodnih sasvim je drugo pitanje. Cilj ovog teksta je da skrene pažnju, s obzirom da svi mi živimo u nekoj zajednici, i da svi ovako ili onako mislimo da druge priznajemo za ravnopravne članove te zajednice, da je razumevanje tuđih stavova neophodan korak da to zaista i učinimo. Ovo posebno ima smisla s obzirom da se u naivnom shvatanju liberalnog društva sloboda često povezuje sa onim “Ne interesuje me!” u odnosu sa drugima.