Libertad

Ovaj tekst inspirisan je slikom koju iznad možete da vidite, i po čijem imenu je tekst i dobio naziv (inače autor je Rosa del Carmen Lopez Correa, ako je to nekome bitno, i pojavila se na izložbi “Die Macht der Sprache” ). Naravno da je prvi utisak koji imate vezan za slobodu govora, ali bar za mene ova slika je govorila nešto više, možda zato što na traci i piše libertad (to valjda znači sloboda na španskom). Tema ovog teksta je jedan vid slobode koji se javlja u društvenim zajednicama i vrlo je sličan slobodi govora, ali se od nje razlikuje time što je za nju neophodno i da neko bude saslušan, shvaćen i razumevan, a ne samo da ima prava da govori. Pretpostavljam da vam deluje čudno da se tako nešto zahteva da bi ste nekome dopustili slobodu, ali nadam se da ću uspeti da objasnim zašto tako mislim. Biti slobodan član neke zajednice, kakve god prirode ona bila, znači mogućnost učestvovanja u konstituisanju aktivnosti te zajednice, to jest pravo da se o njima odlučuje i da se one određuju. Ako bi to nekome osporili svakako bi mu osporili i da je  priznati, ravnopravni član te zajednice. Činjenica da se na osnovna kretanja i ciljeve u zajednicama u kojima živimo utiče komunikacijom, odnosno javnim predstavljanjem svog mišnjenja o daljem razvoju zajednice na razne načine, i teško da bi neko, ko nije veliki moćnik, mogao to da čini drugačije. Upravo iz ovog razloga odsustvo želje da se tuđi stavovi razumeju, ili u radikalnijem slučaju potpuno ignorisanje tuđih stavova, ukida prava drugoga, kao konstitutivnog člana zajednice, na isti način na koji to radi i ne priznavanje slobode govora. Onog trenutka kada nečiji stavovi  ne bivaju shvaćeni, više mu se ne ostavlja nikakav način da utiče na aktivnosti društva, što je činilo njegovu slobodu unutar društva, a ako je ta zajednica zasnovana na slobodi (danas bi većina valjda trebala da jeste?), onda mu ukida i pripadnost toj zajednici. Naravno da ovime ne želim reći da bi trebali potrošiti svoje vreme da razumemo ideje nekih Hitlera i Staljina ili slično, to ko je dostojan da bude član jedne zajednice slobodnih sasvim je drugo pitanje. Cilj ovog teksta je da skrene pažnju, s obzirom da svi mi živimo u nekoj zajednici, i da svi ovako ili onako mislimo da druge priznajemo za ravnopravne članove te zajednice, da je razumevanje tuđih stavova neophodan korak da to zaista i učinimo. Ovo posebno ima smisla s obzirom da se u naivnom shvatanju liberalnog društva sloboda često povezuje sa onim “Ne interesuje me!” u odnosu sa drugima.

IMAGINE (aber vielleicht nicht agressive sein) {la memoire}

Pre dosta vremena je jedan od mojih prijatelja na nekoj sedeljci pustio verziju Lenonove Imagine od Perfect Circlea. Drugi moj prijatelj prokomentarisao kako je zanimljivo što je ta pesma u savremenom izvođenju i kako tako na određeni način predstavlja savremeni duh. Meni lično, naravno, Lenonova verzija mnogo više paše, pa mi se u izvesnom smislu ta prerada činila malo i kao skrnavljenje, ali još više mi je to sve delovalo kao određeno skrnavljenje ili čak neshvatanje osnovnih ideja  hipi- pokret u čijem duhu  je i nastala ova pesma. I tako je počela jedna rasprava koja je ko zna ka kamo vodila i ja se više i ne sećam kako se završila. Ono što me je motivisalo da napišem ovaj tekst je što i dalje mislim da postoji nešto što smo od hipi- pokreta mogli naučiti, a što se ne može u potpunosti reći da jesmo, ili bar ne primenjujemo. Ne bih mogao sad da ulazim u razlike 60’ih i 70’ih i sadašnjeg vremena, jer to bi bilo vrlo relativno i jako komplikovano. Verujem da su ideje hipi – pokreta u osnovi svakome jasne (mir, sloboda, ljubav) i nadam se da nikome ko ovo čita nije prvo na pamet pao lsd. Recimo da je dovoljno da se zadržim na onome što je izraženo u pomenutoj pesmi, i verujem da bi se sa tim skoro svako (bar u ideji) složio, ali meni one izrečene na današnjoj sceni zvuče nekako drugačije. Mislim pre svega na kulturnu scenu i na mlade,tj one mlade koji razmišljaju o društvenim promenama. Ono što mi se čini da danas prevladava je negativan stav prema onima koji bolje društvo onemogućuju. Na primer koliko puta ste čuli “Mi proleteri.. oni kapitalisti”,”Mi.. ..oni birokrate.. političari.. moćnici “, sve u svemu jedna priča “Mi dobri” i “Oni zli”. Ili uzmite muzičke pokrete koji se kasnije javljaju, na primer rap ili bandove tipa Rage Against The Machine ,a i za Indie je u osnovi negativan stav na jedan drugi način, da ne spominjem punk. Naravno da je sve to postojalo i u hipi – pokretu, ali je ipak vidno da su oni sa time mnogo bolje izlazili na kraj, to jest da ono što je preovladavalo nije bio bes prema drugima, nego pozitivne ideje; da je  mišljenje o tome kako svet može biti lepši bilo izraženije od borbe protiv onih koji to koče. Oni su se više držali toga da bi agresivan stav i mržnja prema drugima bili protivni njihovim idejama.Ne mogu reći da tako nešto mogu da savetujem, danas je ipak čest stav prema idejama hipi – pokreta, slično kao i odavno prema ideji “Lepe duše”, više komičan, kao prema nečemu što lebdi u vazduhu. Eto samo bih iskoristio godišnjicu Lenonove smrti i Morisonov rođendan, da podsetim da je postojao čovek (“and he was not the only one”) koji kada je razmišljao o lepšem svetu nije dopuštao da bes prema onima koji ga onemogućuju pokvari to razmišljanje. I nadam se da, bar na kratko, možemo da zamislimo.