Politika identiteta

“Čovek je po svojoj prirodi društveno biće” – zoon politikon. Znam da to baš nije u skladu sa našom svakodnevnicom, ali uprkos tome meni i dalje, kada god pomislim na termin politika, na pamet pada ovo staro Aristotelovo određenje čoveka. Tada sam sklon, suprotno onome kako stvari stoje, da politiku shvatam, kao ime za normalne i nužne aktivnosti koje se obavljaju unutar jednog društva, a političare, prosto, kao one koji te aktivnosti obavljaju. I baš mi deluje da je dobra stvar ponekad tako zamišljati stvari.

Uzgred u staroj Grčkoj je učešće u političkim poslovima bilo stvar dostojanstva. Bilo je ispod časti ne angažovati se i imali su jedan poseban, pogrdan izraz za one koji su neaktivni, neobavešteni ili neupoznati sa politikom – idiotus (termin koji je nama danas poznat kao naziv koji se ranije koristio za osobe sa iq < 30). I u staroj Grčkoj postojalo je strančarenje, i polako se pojavljivala svest o problemima koje ono sa sobom nosi.

Danas stvari stoje sasvim drugačije. Politikom se zapravo bavi relativno mali broj ljudi. Od prosečnog građanina se ne očekuje politička aktivnost. Ali zahtev za učestvovanjem se pojavio u drugačijem obliku, kao obaveza izbora. Pri tome ne mislim samo na onu obavezu, tj. pravo, da se jednom u 4 godine zaokruži glasački listić – to je više forma. Ta obaveza izbora je jedan svakodnevni poziv na opredeljenost i priklonjenost jednoj datoj opciji, koji se manje-više pojavljuje u svim sferama našeg društvenog života. I tih opcija često ima samo 2: ili ste za ili ste protiv, ako niste za, onda ste protiv.

Zanimljivo je i da uglavnom postoji teorijski dodatak kojim se ovaj zahtev izbora brani. Tradicionalno je postojala teorija kojom je vladajuća opcija branila svoju ispravnost i na osnovu toga zahtevala podršku za tu opciju, a ako niste za nju, onda ste protiv. Takve su bile recimo skoro sve stare monarhije, a takve su bile i nešto savremenije komunističke države. Ali isto tako postojao je i zahtev sa suprotne strane, da se bude protiv vlasti, ako to ne uradite, već ste za vlast. Tako je recimo sa zastupnicima marksističkih ideja: ako ne birate revoluciju, prećutno ste podržali status quo, dakle bili ste protiv nje. Sa dolaskom postmoderne više nije moglo ostati isto. Monopol na vrednosti više se nije teorijski branio. Umesto toga pojavila se metafizička pozadina perspektivizma: ukratko, šta god radili ili posmatrali to morate raditi iz određene perspektive, hteli to ili ne, i bili toga svesni ili ne. Tako isto i u društvenim aktivnostima moramo zauzeti određenu perspektivu. To ne izgleda tako strašno, perspektiva može biti bezbroj i mi uvek možemo naći neku novu. Problem je sa jednom drugom stvari, sve što mi radimo može uvek biti posmatrano iz određene perspektive. Na taj način neka opcija nam uvek može prebaciti da smo za ili protiv nje, bez obzira da li smo toga svesni ili ne. Ukoliko nismo svesni, tim gore, onda smo isto kao i da nemamo nikakvu racionalnu političku aktivnost – idiotus. (I još čast hermeneutici, koja je poslednja ustala protiv ovakvih stavova, ukazujući da ukoliko nismo svoju perspektivu preklopili sa onim što razumevamo, ne možemo ni razumeti, ne možemo pogoditi istinu toga; ali taj poduhvat nije ostavio većeg uticaja na političku teoriju.)

No vratimo se činjenicama, jer ovakva politika, pre svoju snagu ima u tome što zaista tako funkcioniše. Činjenica je da se naša politička aparatura sastoji od predstavnika koji zastupaju određene interese i stavove. Iako se može reći da predstavnici nastaju kao izraz volje određene grupacije, sa daljim zastupanjem oni zahtevaju saglasnost i priklonjenost, to jest identitet, sa onime što zastupaju, što je sasvim očekivano, jer im je upravo to funkcija. Na taj način postoji i obrnuti odnos od onog prvog, dok u prvom iz volje jedne grupe nastaje predstavnik, ovde nasuprot tome predstavnik teži da za sebe pridobije volju naroda. Ovaj odnos je naravno kompleksan, ali čini se da na današnjoj političkoj sceni dominira ova druga varijanta. Što samo po sebi ne mora biti ni dobro ni loše.

Nedavno sam pisao, i na ovom blogu je objavljen, jedan tekst o problemu identiteta. Među osnovnim tezama tog teksta je da se može govoriti o jednom osnovnom identitetu - nas samih kao živih bića čiji život ima vrednost, i u skladu sa tim o jednom identitetu sa drugima koji su isto tako živa bića. Političke implikacije ove teze su da gde ovaj identitet postoji, postoje i dobri uslovi za zajedničku saradnju, bez obzira na različite unutar društvene identifikacije, dok će tamo gde ovog identiteta nema biti samo pitanje kada ili kako će nastati sukob, jer nema više osnova za identifikovanje sa onima koji ne dele zajedničku grupaciju. Odatle sledi i jedan bitan zaključak, da je ono što sam ja nazivao osnovnim ličnim identitetom neophodan uslov dobre zajednice. U izvesnom smislu ovaj tekst je nastavak te priče, koji ukazuje na određene probleme, koji su sa tim povezani, u stvarnosti našeg javnog života. Ako je pomenuta teza tačna onda se čini da bi osnovna stvar o kojoj bi trebalo da se brinu ljudi koji se bave društvenim životom, dakle političari, bila da se svakom omogući i da se svako stimuliše na pomenuti osnovni lični identitet. Nažalost struktura politike je često jasno drugačija. Čak i ako ostavimo po strani to da li političari gledaju samo lične interese ili ne, sasvim sigurno, uloga političara je da pridobijaju glasove za svoje stavove i vrednosti. To će biti najlakše onda kada ima što manje drugih vrednosti, među kojima je i ona koja može nastati iz ličnog identiteta. Ovde dolazimo do tačke u kojoj se ovi principi kose: gde god političari iskoriste trik da na račun nedostatka ličnog identiteta stiču pristalice sva vrata za sukobe su otvorena. Gde god se u politici insistira na čist, prost identitet sa jednom određenom opcijom. Primere ovakve politike imali smo dovoljno prilika da osetimo, bilo na nivou malih zajednica, nacionalnom, regionalnom ili globalnom nivou.

Čak i ostavivši po strani sve negativne posledice ovakve politike. Postoji i jedna osnovna intuicija ljudske prirode i prirode ljudske aktivnosti zbog koje se ne bih složio da se naša politička aktivnost može sastojati u čvrstom izboru ponuđenih opcija. Aristotel je imao još jednu definiciju čoveka: zoon logistikon. Malo teže za prevod, ali možemo prevoditi kao umno biće, biće koje govori. Možemo prevoditi i kao biće koje razume razloge, i postupa u skladu sa njima. Ova definicija i shvatanje vrednosti čovekovog uma, evoluiralo je vekovima na različite načine. Čovek se, recimo, shvata kao biće koje se uvek pita o svojoj egzistenciji (Hajdeger™). Aristotel nam je skrenuo pažnju i na to da se naše aktivnosti uvek odvijaju u sferi gde su stvari promenljive, da praksa za razliku od teorije ne može dati jedinstveno shvatanje koje bi se uvek moglo primeniti. Tako se čovek u svojoj aktivnosti uvek nalazi auf dem weg - “na putu”( Jaspers™).

Problem identiteta

Image by arielp

Na prostoru na kojem živimo bio bi jednostavan opis činjenice da su istorijske prilike ostavile mnoge nacije, koje sticajem nekih okolnosti ne uspevaju, ili teško uspevaju da se usaglase. Međutim problem nacionalnog identiteta nikako nije jedini koji čini nemir na ovim prostorima, na primer isti problemi javljaju se i zbog religijskog identiteta. Ako malo bolje pogledamo problem identiteta se može javiti zato što se što se navija za ovaj ili onaj klub, što se favorizuje ovakav ili onakav politički stav, što se sluša ovakva ili onakva muzika, što se oblači ovako ili onako, što se govori ovim ili onim jezikom, što se ima ovakvo ili onakvo seksualno opredeljenje, što se živi u ovom ili onom delu grada. Jednom rečju izgleda da se problem identiteta javlja gotovo bilo gde, gde postoji neki kolektivni identitet. I to nas navodi na pitanje, da li je sam identitet postao problem. Šta bi to uopšte značilo? Mi svoj život normalno sprovodimo u raznim kolektivnim identitetima. Čak je teško i zamisliti da ijedno društvo, manje ili veće, funkcioniše bez njega. I zašto bi to sada postajalo problem?

 Kada govorimo o identitetu, teško je zaobići jedno osnovno pitanje – ličnog identiteta. Pod tim podrazumevam prostu identifikaciju sebe kao živog bića, čiji život po nekoj pretpostavci ima vrednost. (Naravno može se poricati da život sam po sebi ima vrednost, ja naprosto u to verujem, ne zato što to smatram „istinitim“, nego zato što su to za mene vrednosti) Isto tako, po nekoj pretpostavci, druge doživljavamo takođe kao živa bića, i na taj način dolazimo do neke osnovne identifikacije vrednosti njihovih života sa onom koju pridajemo i doživljavamo kao vrednost našeg . To je neki osnovni zajednički identitet.

Jedna od običnih stvari je da svoj život smatramo vrednim. Nekim čudom to u praksi ipak to ne ispada tako jednostavno i ljudi često ne uspevaju u tome. Sem toga postoje uvek vrednosti grupa ili različitih sistema, sve one vrednosti na koje u svom životu nailazimo, i manje ili više prihvatamo ili odbijamo (I nema ničeg neobičnog u tome što su oni kojima njihov život po sebi ne predstavlja vrednost skloniji da prihvate neke takve vrednosti i da im pridaju veći značaj). E sad, ako neko svoju vrednost nalazi samo u pripadnosti nekoj ili nekim grupama ili nekom određenom sistemu vrednosti, onda ponestaje i osnova za identitet sa onima koji njima ne pripadaju. To ne mora isključivati toleranciju i poštovanje prema drugima, one mogu biti deo tog sistema vrednosti, ali identitet je ipak nešto zasnovano na osećaju identifikacije, nešto što uistinu ne može biti zamenjeno ničim drugim.

Mislim da to predstavlja dva osnovna problema identiteta. Prvi problem nedostatka ličnog identiteta, zbog koga se često lični identitet traži samo u nečem spoljašnjem. Drugi, uglavnom impliciran prvim, problem nedostatka identifikacije sa drugima, zbog koga do nje može doći samo prema onima sa kojima delimo istu pripadnost ili sistem vrednosti.

Vratimo li se tom često postavljenom pitanju o identitetima koji sprečavaju integracije na ovim prostorima, deluje mi da je ono ipak pogrešno postavljeno. Nasuprot čini mi se da bi pravo pitanje bilo koji identitet (u dovoljnoj meri) za to nedostaje. Razlike u pripadnosti nekoj zajednici ili identifikovanja sa nekom grupom uvek su postojale i uvek će postojati, ako to ne bude zbog nacionalnosti ili zbog religije, to će biti makar zbog prostora na kome se boravi. I isto tako gde god postoje grupe, postoji i mogućnost konflikt, i mislim da će do njega vrlo lako dolaziti dokle god ne postoji identifikacija i sa onima koji nisu pripadnici iste grupe. A to i jeste ono što se čini problemom, što se konflikti javljaju gotovo bilo gde, gde postoji neki kolektivni identitet. S druge strane tamo gde postoji identifikacija sa vrednostima života drugih teško da će i različiti kolektivni identiteti dovesti do konflikta, jer na nekom osnovnom nivou oni jedni sa drugima, i praktično, ipak osećaju identitet. A to pre svega podrazumeva da doživljavamo vrednost svog života i da druge stimulišemo da čine isto.

Der Stadion Sprecher von Eva Roman