Sigurno ste se mnogo puta 
našli ispred nekih urušenih i napuštenih kuća. Šta bi se o njima moglo još dodati, verovatno je uskoro neće biti i to je to. Kada se zateknem ispred ovakvih objekata, tih zgrada koje se spremaju za rušenje, obično mi na pamet pada nekoliko rečenica iz Rilkea:
“Bijedni život tih soba nije se dao zgaziti. on je još uvijek bio tu, držao se čavala koji su tu ostali, stajao na prostirki širokoj jedan lakat, bio je među ostacima kutova gdje je još uvijek postojao vrlo mali unutrašnji prostor, šćućuren. Moglo se vidjeti da je imao boju koju je polako gubio, godinu za godinom….
I iz tih poplavljenih, pozelenjelih i požutjelih zidova, koji su bili uokvireni krhotinama uništenih prezida, izlazio je zrak tih života, žitki, pljesnivi zrak koji ne može rasterati nikakav vjetar. Bilo je tu podneva i bolesti, ono što je izdahnulo, dugogodišnji smrad i znoj koji izbija ispod pazuha i otežava odjeću, bilo je smrada iz usta i smrada odvratnih nogu. Bilo je tu žestine mokraće, spaljene čađi, sivih krumpirovih isparenja, teškog ljigavog smrada užegle masti.”
I zaista šta se desilo sa tim životom? Tu su nekada neki ljudi izvesno živeli. I šta li je sa njima? Ko zna kakav ih je put sudbine odveo negde. A možda su i oni mrtvi i raspali kao i ova kuća. I ne bi li mogla nekako da se rekonstruiše? Recimo angažovati nekog dobrog arhitektu. Ali u pogledu na ovaj život koji u njoj truli tu se ne bi ništa promenilo, ostalo bi isto: komad građevinskog materijala oblikovan njemu spoljašnjim okolnostima. Kako samo samotno deluju takva zdanja. Ili možemo gledati i obrnuto, ne bi li naša svakodnevica bila na neki 
način usamljena da u njoj nema ovakvih odumrlih mesta koja u njoj više ne žive. Mislim da sam u svom detinjstvu u svakom mestu u kome sam bio nalazio po neki takav objekat, koji je u sebi krio neku svoju priču, mističnu i intrigantnu. Recimo, sećam se, jedna stara urušena kuća koja se može videti sa Starog savskog (tramvajskog) mosta – naravno vremenom sam saznao da je to deo Starog sajmišta, nekadašnjeg koncentracionog logora. Ili recimo jedna stara, srušena, kamena rimska kuća kod Pule (hee, naravno da nije bila rimska, ali kao dečaku to je tako izgledalo).
I nije li zapravo isto tako i sa nama samima? Ne bismo li na neki način bili usamljeni, ako, kada sa vremena na vreme zatvorimo vrata svakodnevice i prestanemo da radimo one uobičajene stvari, ne bismo imali te momente i događaje koji su trajali i živeli tokom našeg života, ali koji više ne traju, niti na naš sadašnji život imaju uticaja. Sva ta razna zaboravljena mesta i vremena, sa ljudima koji su u njima učestvovali. Kažu da je život groblje neostvarenih mogućnosti. Na neki drugi način je i groblje ostvarenih mogućnosti, svega onoga što iz nekog razloga u njemu gubi svoju aktuelnost.
I kada mi padne na pamet Rilke uvek se setim i Galčinjskog “A za kraj nešto od Rilkea, o ljubavi, o samoći koja davi”. Kod Galčinjskog mi se neobično svidelo to eksplicitno ukazivanje na potrebu da (neodgovarajuće) stavimo patetično kako bismo naglasili značaj koji ne znamo da objasnimo ili na mesto na koje ne znamo ništa da stavimo. Kao što je recimo značaj i mesto utisaka i osećanja prema nečemu što je nekada bilo i više nije.
