четвртак, 03. септембар 2009.

DOBRA STRANA ZLA

(povodom koncerta Leonarda Cohena u Beogradu)

Pre nešto više od sat vremene završio se koncert, poslednjih 40 godina, jednog od najpopularnijih svetskih muzičara. Interesantna je energija sa kojom je tom koncertu pristupio. Koncert je trajao oko 3 sata, sa jednom krćom pauzom., ne sećam se kada je neki mlađi muzičar toliko ostao na sceni. Pritom je i sam nastup bio prilično dinamičan. Tome dodajte pristup koncertu: gotovo svaka pesma je dobila neki dodatak, neku promenu specijalno za turneju. Zatim odnos sa publikom, stalna interakcija, davanje značaja reakcijama publike. Šta je moglo naterati jednog 75-godišnjaka da posle više godina izađe iz svog mirnog života na brdima Los Angelesa i da sa toliko energije krene na svetsku turneju?

Pre nekoliko godina desila se jedna perfektna i jednostavna prevara. Njegova menadžerka (neki kažu i bivša ljubavnica) je na neki način stigla do ovlašćenja za  njegov račun – on kaže da mu je podvalila da potpiše. Jednog jutra ušla je u banku, i nešto više od 9 miliona dolara, njegovu celokupnu ušteđevinu, prebacila na drugi račun, zatim sa tog na nekoliko drugih, dok se put nije izgubio. Gotovo. Od svega toga nazad je dobio 150 hiljada dolara koje su mu advokati odmah uzeli i tužbu banke za narušavanje ugleda. I tako nemajući para ni da podmiri advokate i isplati hipoteku za kuću krenuo je na svetsku turneju.

Sticajem okolnosti hiljade ljudi širom sveta dobilo je priliku da uživa u atmosferi njegovih koncerata. U njegovom glasu koji se nije mnogo promenio (od '85-te, od '68. svakako jeste). Da parafraziram jednu osobu koja je bila samnom na koncertu. “Atmosfera je tako prijatna da, iako ima mnogo ljudi, svi su nekako bliski.” Bilo je lepo. Možete reći: “Sve to na nesreću jednog starca.” Ali taj starac sada skakuće binom dižući prstima svoj šešir. Možda grešim, ali verujem da je i njemu lepo.

Ako treba neko zlo da se desi radi dobra, ja sam za, eto neka se desi meni, sto puta bih rekao “da”. Ali, da li mora? Da li je neophodno da neko pored nas umre da bismo shvatili da smo živi, da se sa nekim posvađamo da bismo shvatili koliko na znači, da budemo povređeni ili da nam nešto uradili, da osećamo da je počinjena neka nepravda da bismo nešto hteli da ispravimo? Sada bih sto puta rekao “ne”. Možemo li makar korak biti iznad, da se tako izrazim, borbe dobra i zla, iznad priče američkih filmova o heroju koji na svet dolazi samo kada je neka “nepravda” počinjena.