четвртак, 09. септембар 2010.

Sanjarenje

Nekom prilikom sam prisustvovao jednom seminaru o vežbama za muzičare. Vežbe su bile prilično jednostavne i zanimljive. - Ustanite i opustite se, zatvorite oči i probajte da osluškujete sve moguće zvukove oko vas. Na primer probajte da čujete zvuk tramvaja koji prolazi, zvukove kočnica, glasove dece u parku ispod terase,galamu u komšijskom stanu ili sve one zvukove koje prostorije nekako ispuštaju, a vi ih nekako ne čujete. Probajte da osetite taj utisak prostora oko vas što je potpunije moguće. Probajte da osetite kako se vaše noge lepe za pod, kako vas gravitacija vezuje za mesto na kome se nalazite i prepustite se tom utisku (prilično neobično, ako to pokušate u avionu). Trudite se da budete što više povezani sa realnim svetom oko sebe. I sad još, nakon toga, probajte da se usredsredite na ono o čemu vi razmišlajte, to može biti bilo šta, potpuno nevezano za sve to što se oko vas dešava, bilo šta…

U našem životu mi smo ovako ili onako ograničenih mogućnosti. Ograničavaju nas prostor i vreme, priroda, kultura oko nas, naša mala privatna istorija, drugi, naše sposobnosti… Kada se govori o našoj praksi, veoma je važna stvar razlikovati šta je to što spada u moguće od onoga što je nemoguće, za šta ne vredi uzalud trošiti vreme.

starry-night-vincent-van-go1Kada sanjarimo ova razlika uopšte nije bitna. Sanjarenje se tiče nečega što je generalno moguće, ali za vas potpuno nemoguće. Možete recimo da razmišljate o umetničkom Parizu u kome bi ste voleli da živite, o tome da su ljudi bolji ili na primer o nekim naizgled malim i jednostavnim stvarima koje se vama nekako ne dešavaju, a vi povodom toga ne možete ništa posebno da uradite. Ovakve želje nas često mogu dovesti do propuštanja da uradimo ono što je izvodljivo. Čini da je sa praktičnog stanovišta sanjarenje nešto što po svaku cenu treba da izbegavamo. "”Pariz je veliki, prljavi i urbani grad, kao i svaki drugi, sa voštanom figurom Montmartre,a tog vašeg grada nema nigde niti će ga biti. Ljudi neće biti bolji koliko se god vi trudili, čekajte red u pošti, pa ćete videti i za te male stvari ne možete ništa da učinite – bilo bi bolje da uradite nešto konkretno i zaboravite na te sanjarije.”

Šta je zapravo sanjarenje? Ja bih rekao da je sanjarenje jedna inteligibilna osobina čoveka da se postavi iznad svojih realnih mogućnosti. Da razmišlja o nečemu što praktično uopšte nije moguće. To je u izvesnom smislu derealizacija stvarnosti, negiranje realnosti. Ali da li je samo to? Ako bi bilo onda bi bili naprosto samo ludi. Ne bi razlikovali san i javu. Da sanjarimo možemo i onda kada nam je realnost savršeno poznata, i kada je potpuno prihvatamo, kada čujemo svaki zvuk oko sebe, i čvrsto osećamo na kakvom tlu stojimo, i kada nam je sve jasno i ničim se ne zavaravamo. Sem što je sanjarenje naša kreativnost, koje se nikako ne bi odrekli, i što se često tiče naših osećanja i ideja koje ne bi smo podredili praktičnim mogućnostima. Sanjarenje je i jedna aktivna svest o tome da stvarnost može biti drugačija, koja nas sprečava da se zadovoljavamo onime što nam je trenutno ponuđeno.