Libertad

Ovaj tekst inspirisan je slikom koju iznad možete da vidite, i po čijem imenu je tekst i dobio naziv (inače autor je Rosa del Carmen Lopez Correa, ako je to nekome bitno, i pojavila se na izložbi “Die Macht der Sprache” ). Naravno da je prvi utisak koji imate vezan za slobodu govora, ali bar za mene ova slika je govorila nešto više, možda zato što na traci i piše libertad (to valjda znači sloboda na španskom). Tema ovog teksta je jedan vid slobode koji se javlja u društvenim zajednicama i vrlo je sličan slobodi govora, ali se od nje razlikuje time što je za nju neophodno i da neko bude saslušan, shvaćen i razumevan, a ne samo da ima prava da govori. Pretpostavljam da vam deluje čudno da se tako nešto zahteva da bi ste nekome dopustili slobodu, ali nadam se da ću uspeti da objasnim zašto tako mislim. Biti slobodan član neke zajednice, kakve god prirode ona bila, znači mogućnost učestvovanja u konstituisanju aktivnosti te zajednice, to jest pravo da se o njima odlučuje i da se one određuju. Ako bi to nekome osporili svakako bi mu osporili i da je  priznati, ravnopravni član te zajednice. Činjenica da se na osnovna kretanja i ciljeve u zajednicama u kojima živimo utiče komunikacijom, odnosno javnim predstavljanjem svog mišnjenja o daljem razvoju zajednice na razne načine, i teško da bi neko, ko nije veliki moćnik, mogao to da čini drugačije. Upravo iz ovog razloga odsustvo želje da se tuđi stavovi razumeju, ili u radikalnijem slučaju potpuno ignorisanje tuđih stavova, ukida prava drugoga, kao konstitutivnog člana zajednice, na isti način na koji to radi i ne priznavanje slobode govora. Onog trenutka kada nečiji stavovi  ne bivaju shvaćeni, više mu se ne ostavlja nikakav način da utiče na aktivnosti društva, što je činilo njegovu slobodu unutar društva, a ako je ta zajednica zasnovana na slobodi (danas bi većina valjda trebala da jeste?), onda mu ukida i pripadnost toj zajednici. Naravno da ovime ne želim reći da bi trebali potrošiti svoje vreme da razumemo ideje nekih Hitlera i Staljina ili slično, to ko je dostojan da bude član jedne zajednice slobodnih sasvim je drugo pitanje. Cilj ovog teksta je da skrene pažnju, s obzirom da svi mi živimo u nekoj zajednici, i da svi ovako ili onako mislimo da druge priznajemo za ravnopravne članove te zajednice, da je razumevanje tuđih stavova neophodan korak da to zaista i učinimo. Ovo posebno ima smisla s obzirom da se u naivnom shvatanju liberalnog društva sloboda često povezuje sa onim “Ne interesuje me!” u odnosu sa drugima.

IMAGINE (aber vielleicht nicht agressive sein) {la memoire}

Pre dosta vremena je jedan od mojih prijatelja na nekoj sedeljci pustio verziju Lenonove Imagine od Perfect Circlea. Drugi moj prijatelj prokomentarisao kako je zanimljivo što je ta pesma u savremenom izvođenju i kako tako na određeni način predstavlja savremeni duh. Meni lično, naravno, Lenonova verzija mnogo više paše, pa mi se u izvesnom smislu ta prerada činila malo i kao skrnavljenje, ali još više mi je to sve delovalo kao određeno skrnavljenje ili čak neshvatanje osnovnih ideja  hipi- pokret u čijem duhu  je i nastala ova pesma. I tako je počela jedna rasprava koja je ko zna ka kamo vodila i ja se više i ne sećam kako se završila. Ono što me je motivisalo da napišem ovaj tekst je što i dalje mislim da postoji nešto što smo od hipi- pokreta mogli naučiti, a što se ne može u potpunosti reći da jesmo, ili bar ne primenjujemo. Ne bih mogao sad da ulazim u razlike 60’ih i 70’ih i sadašnjeg vremena, jer to bi bilo vrlo relativno i jako komplikovano. Verujem da su ideje hipi – pokreta u osnovi svakome jasne (mir, sloboda, ljubav) i nadam se da nikome ko ovo čita nije prvo na pamet pao lsd. Recimo da je dovoljno da se zadržim na onome što je izraženo u pomenutoj pesmi, i verujem da bi se sa tim skoro svako (bar u ideji) složio, ali meni one izrečene na današnjoj sceni zvuče nekako drugačije. Mislim pre svega na kulturnu scenu i na mlade,tj one mlade koji razmišljaju o društvenim promenama. Ono što mi se čini da danas prevladava je negativan stav prema onima koji bolje društvo onemogućuju. Na primer koliko puta ste čuli “Mi proleteri.. oni kapitalisti”,”Mi.. ..oni birokrate.. političari.. moćnici “, sve u svemu jedna priča “Mi dobri” i “Oni zli”. Ili uzmite muzičke pokrete koji se kasnije javljaju, na primer rap ili bandove tipa Rage Against The Machine ,a i za Indie je u osnovi negativan stav na jedan drugi način, da ne spominjem punk. Naravno da je sve to postojalo i u hipi – pokretu, ali je ipak vidno da su oni sa time mnogo bolje izlazili na kraj, to jest da ono što je preovladavalo nije bio bes prema drugima, nego pozitivne ideje; da je  mišljenje o tome kako svet može biti lepši bilo izraženije od borbe protiv onih koji to koče. Oni su se više držali toga da bi agresivan stav i mržnja prema drugima bili protivni njihovim idejama.Ne mogu reći da tako nešto mogu da savetujem, danas je ipak čest stav prema idejama hipi – pokreta, slično kao i odavno prema ideji “Lepe duše”, više komičan, kao prema nečemu što lebdi u vazduhu. Eto samo bih iskoristio godišnjicu Lenonove smrti i Morisonov rođendan, da podsetim da je postojao čovek (“and he was not the only one”) koji kada je razmišljao o lepšem svetu nije dopuštao da bes prema onima koji ga onemogućuju pokvari to razmišljanje. I nadam se da, bar na kratko, možemo da zamislimo.

DOBRA STRANA ZLA

(povodom koncerta Leonarda Cohena u Beogradu)

Pre nešto više od sat vremene završio se koncert, poslednjih 40 godina, jednog od najpopularnijih svetskih muzičara. Interesantna je energija sa kojom je tom koncertu pristupio. Koncert je trajao oko 3 sata, sa jednom krćom pauzom., ne sećam se kada je neki mlađi muzičar toliko ostao na sceni. Pritom je i sam nastup bio prilično dinamičan. Tome dodajte pristup koncertu: gotovo svaka pesma je dobila neki dodatak, neku promenu specijalno za turneju. Zatim odnos sa publikom, stalna interakcija, davanje značaja reakcijama publike. Šta je moglo naterati jednog 75-godišnjaka da posle više godina izađe iz svog mirnog života na brdima Los Angelesa i da sa toliko energije krene na svetsku turneju?

Pre nekoliko godina desila se jedna perfektna i jednostavna prevara. Njegova menadžerka (neki kažu i bivša ljubavnica) je na neki način stigla do ovlašćenja za  njegov račun – on kaže da mu je podvalila da potpiše. Jednog jutra ušla je u banku, i nešto više od 9 miliona dolara, njegovu celokupnu ušteđevinu, prebacila na drugi račun, zatim sa tog na nekoliko drugih, dok se put nije izgubio. Gotovo. Od svega toga nazad je dobio 150 hiljada dolara koje su mu advokati odmah uzeli i tužbu banke za narušavanje ugleda. I tako nemajući para ni da podmiri advokate i isplati hipoteku za kuću krenuo je na svetsku turneju.

Sticajem okolnosti hiljade ljudi širom sveta dobilo je priliku da uživa u atmosferi njegovih koncerata. U njegovom glasu koji se nije mnogo promenio (od '85-te, od '68. svakako jeste). Da parafraziram jednu osobu koja je bila samnom na koncertu. “Atmosfera je tako prijatna da, iako ima mnogo ljudi, svi su nekako bliski.” Bilo je lepo. Možete reći: “Sve to na nesreću jednog starca.” Ali taj starac sada skakuće binom dižući prstima svoj šešir. Možda grešim, ali verujem da je i njemu lepo.

Ako treba neko zlo da se desi radi dobra, ja sam za, eto neka se desi meni, sto puta bih rekao “da”. Ali, da li mora? Da li je neophodno da neko pored nas umre da bismo shvatili da smo živi, da se sa nekim posvađamo da bismo shvatili koliko na znači, da budemo povređeni ili da nam nešto uradili, da osećamo da je počinjena neka nepravda da bismo nešto hteli da ispravimo? Sada bih sto puta rekao “ne”. Možemo li makar korak biti iznad, da se tako izrazim, borbe dobra i zla, iznad priče američkih filmova o heroju koji na svet dolazi samo kada je neka “nepravda” počinjena.

KRAH BUDUĆNOSTI

I meni je samom već dosta toga da se samo žalim stvarima oko sebe i da širim „lošom verom“, ali samo još koji tekst i samo još koji ironični razgovvor sa onima koji u sadašnjem vide sve najbolje.

Pre neki dan smo moj prijatelj i ja šetali, a i ispred nas bila je jedna grupa od 2-3 ljudi, jedan od njih imao je neku falš čirokanu ili zemunku, ne sećam se, šugavo –crvene boje. Nisam ga slušao šta priča, ali već ton i boja njegovog glasa bili su dovoljni da u vama izazovu iritaciju. Moj prijatelj je prokomentarisao svojim crnogorskim naglaskom „Kako bih našklapao onog crvenog“. Klimnuo sam glavom i potvrdio da i mene nervira.

Onda sretnete neku devojku, prijatna je, simpatična, deluje jako lepa, čak, koliko se to može videti, deluje i inteligentno, ali ima taj neki svoj fazon, gotovo da bi ste je pitali: „Izvini, čemu taj glupavi fazon?“ Ona ne voli da pljujete post- modernu, danas svi vole post- modernu ( naručito devojke). Da sam 10 ak godina mlađi mislim da bi mi se takve stvari čak dopadale. One dečije i mladalačko ispitivanje stvari, nova iskustva, to je tad bilo simpatično. Ali sada nije to. Nemam ja ništa da neko sa 25 godina isprobava, napija se prvi put, istražuje „Alternative states of Mind“, nesvesno, da se prvi put igra rata. Ovde niko ne igra i ništa ne isprobava i nema novih iskustava. Bilo bi lepo da su oni nezreli i nevini, ali oni su „zreli“, oni imaju svoj stav, oni nemaju šta da postanu, oni već jesu.

Budućnost iz naše perspektive prestavlja beskraj mogućnosti. To šta će se ostvariti zavisi pre svega od nas. Osnovu našeg društva danas, kada su temelji vere i tradicionalnih vrednosti uglavnom napušteni, čini lični identitet, koji se sastoji iz originalnosti i istosti. Originalnosti da se bude drugačiji poseban, i istosti kao pripadnosti i održavanju. Tu se negde i nalazi razlika između šarenolikih fazona u dečijem postajanju i „zrelih“ stavova koji određuju lični identitet, koji se predstavlja kao osnova toga šta ta osoba jeste.

O tome šta je najbolje učiniti ne znam koliko bih puno mogao da kažem, ne znam ni koliko bih mogao da kažem o tome šta je dobro, ali o tome šta je najgore bih mogao nešto. Koliko god nešto u sadašnjosti delovalo loše, beskraj mogućnosti budućnosti ostavlja nadu da može biti bolje, da se može ispraviti i da mi možemo biti bolji. Izbori koji su najgori ukidaju ove mogućnosti da stvari budu bolje i da se mogu ispraviti; realno takve situacije postoje, na primer smrt; sem toga ponekad, svesno ili ne, biramo da ukidamo mogućnosti koje budućnost donosi,da ih ignorišemo, da odbijamo da stvari mogu biti bolje i da postajemo bolji i da prosto ostajemo ono što jesmo (p.s. nezreli)

ZAŠTO JE ŠOPENHAUER IMAO PRAVO NA ISTINU (A MNOGI DRUGI NE)

Danas živimo u vremenu u kojem kao građani liberalnog društva imamo pravo na gotovo sve što se može zamisliti, sem onoga što ugrožava prava drugih. Istina, sem privatne o kojoj se ovde posebno ne govori, svakako pripada nečemu na šta svi mi očekujemo da imamo pravo. Svi mi očekujemo da budemo obavešteni o pitanjima kao što su „početak sveta“, da li je naš svet onakav kakvim ga opažamo ili je sastavljen od atoma, kvantnih čestica ili talasa, jednom rečju o svetu u kome živimo. Kada se govori o nekom pravu trebalo bi spomenuti i dostojnost za to pravo. Objasniću to na primeru. Uzmimo recimo pravo na slobodu govora, ono je svima zagarantovano. I uzmimo neku osobu koja sa drugima uopšte ne govori, koja je zaključala vrata svoga stana i nikoga ne pušta unutra; ili uzmimo blaži primer, neku osobu koja nikada ne govori slobodno već samo prenosi šta je čula na tv-u, radiju ili od drugih. Takva osoba pravno – formalno ima pravo na slobodu govora, ali praktično to pravo uopšte nije za nju. Ona nije ograničena drugima koji ugrožavaju njena prava, već sobom, jer tog prava nije dostojna, pa ga i nema. Da dodam još jedan primer. Svi mi imamo pravo da skočimo sa terase i letimo, ali kako stvari stoje mi to nikako ne možemo, tako da to pravo nije za nas i mi ga praktično nemamo; mi bi ga i praktično stekli kada bi naučili da letimo.

Vratimo se sad pitanju istine. Da li i sa njom stvari stoje tako? Ko može biti nedostojan istine? Nedostojan istine je onaj koji joj je potpuno „zatvorio vrata“, koji je ne prihvata ni kada mu ona stoji ispred nosa i udara ga po njemu. Šopenhauera ovde spominjem jer je on naglašavao suprotnost ovo me: „Moja zvezda vodilja sasvim ozbiljno bila je istina.“[1] Ali kako neko može sebi tako laskati, pa još dodati to „sasvim ozbiljno“? U redu kada neko ima neki konkretan cilj, on ga ostvaruje i mi to vidimo , ali „istina", kako neko može položiti pravo na to i usput optužiti većinu uticajnih savremenika? Postoji jedan način na koji je Šopenhauer to sebi dao za pravo: pravo saznanje dolazi tamo gde prestaje da služi volji subjekta. To prostim jezikom znači da ne zavisi od ličnog htenja, sreće ili načina funkcionisanja intelekta kao subjekta saznanja (tradicionalno načela razloga).

„Kad, uzdignuti snagom duha, napustimo uobičajni način razmatranja stvari, prestanemo da vođeni oblicima načela razloga sledimo jedino njihove međusobne relacije čiji je krajnji cilj uvek relacija prema našoj volji, kada dakle u stvarima više ne razmatramo gde ( Wo), kad (Wenn), zašto(Warum) i čemu (Wozu), već jedino i samo Šta (das Was); kada, takođe ne dopustimo da nam svešću ovlada, apstraktno mišljenje, pojmovi uma, već se umesto svega toga čitavom snagom svoga duha prepuštamo opažanju, potpuno u njega uranjajući, kad dopustimo da nam celokupnu svest ispuni mirno posmatranje upravo prisutnog predmeta, bez obzira da li je po sredi predeo, drvo, stena, zgrada ili ma šta drugo..“[2]

Naravno da vime nije zagarantovana tačnost rezultata njegove filozofije, čak se i ne brane, oni zavise od sposobnosti. „Dabome, ja nikad ne mogu da umaknem greškama i slabostima koje su nužno svojstvene mojoj prirodi, kao što su svakoj drugoj svojstvene njene greške i njene slabosti, ali neću ih umnožavati nedostojnim podešavanjima“[3]

Stvarnost je, uzgred, jedna čudna stvar, koju možemo menjati, ali i za tu promenu mi je moramo biti dostojni, inače će naše promene uvek ostajati u svetu mašte. Ne napraviti korak ka istini, a pitati kako neko na nju ima veće pravo slično je kao i sedeti pod ćebetom ispred TV-a i gledati kroz prozor nekoga ko po pljusku trči u krug i pitati „Zašto je on imao više prava da pokisne nego ja?“

„Istina i nepatrvorenost lakše bi u svetu osvajale prostor, da se oni koji su nesposobni da je proizvedu nisu urotili protiv njenog pojavljivanja“[4]

---

[1] „Mein Leitstern ist ganz ernstlich Wahrheit gewesen..“, Svet kao volja i predstava, predgovor II izdanju

[2] Svet kao volja i predstava¸ §34.

[3] Svet kao volja i predstava, predgovor II izdanju

[4] Svet kao volja i predstava, predgovor III izdanju

JEDNOM ZA KRAJ O REFORMI OBRAZOVANJA

Jedna od stvari koja je obeležila studije moje generacije je reforma obrazovanja. Zapravo ne neposredno, ali ona je bila prisutna. Nedavno je na proslavi dana Filozofskog fakulteta podekan za nastavu Beogradskog univerziteta naglasio da je glavni cilj univerziteta reforma obrazovanja; zatim je dekan Filozofskog fakulteta održao govor u kome je neodređeno ukazao da lični interes koči ovu reformu i da će do nje doći kada prevladamo lični interes zarad opšteg.

I najmanji pogled otkriva beskrajne sukobe koji su se oko ovog osetljivog pitanja razvili. Ali ja nemam ovde nameru o njima pričati, niti o načinu realizacije i ciljevima ove reforme. Mene interesuje reakcija studenata moje generacije, a ono što jena mene ostavilo utisak je da su svi, koji imalo misle, bez obzira kakv stav imali o ovoj reformi, imali nešto da kažu o tome šta bi bilo bolje, a šta lošije. Svako je imao neko mišljenje, bar na momenat razmišljao, o tome kakva ona može biti. To razmišljanje da, makar jednom i negde, može biti bolje, označava veru u bolje.

Kod filozofa se nekako prećutno podrazumeva da prave promene dolaze tek sa promenom mišljenja. Tako na primer Francuska revolucija i Američki rat za nezavisnost nemaju pravi značaj ostvarenja slobode sve dok individua zaista ne postane slobodna, dok njeno mišljenje ne postane slobodno. Reforma obrazovanja nije izolovani proces koji se slučajno dešava, on je posledica značajnih promena koje su se dogodile u oktobru 2000. godine. Takve nagle promene mogu biti samo formalne u pravima i sistemu vlasti, ali mogu inicirati i promene u načinu razmišljanja. Ako smem da primetim jedna od promena u načinu razmišljanja desila se – usled reforme obrazovanja na primer, a sličan utisak može se preneti i na celinu društva – jer su ljudi, bar u prvom momentu, počeli da misle o tome kako stvari mogu biti bolje, šta se može povodom toga uraditi, verovali su u bolje. Ta se promena naravno može i izgubiti.

Kome ja na kraju mogu da verujem? Mogu da verujem onima koji veruju u bolje, koji će razmislite o tome šta se za to može uraditi. Sposobnosti su različite i oni možda neće biti u pravu, ali će bar razmisliti. Nima verujem zato što delimo zajedničku veru u bolje. Kome ne verujem? Ne verujem onima koji imaju zacrtani sistem i samo njega pokušavaju da isteraju. Njima ne verujem jer ne razmišljaju o tome kako stvari mogu biti bolje, jer ne veruju u bolje, već samo u svoj sistem. Kome apsolutno ne mogu da verujem? Onima koji čak ni sistem ne zastupaju, već samo automatski negiraju sve što drugi pomisle. Jedan čisti ressentiment. Oni kao da pošto sami ne veruju u bolje, a nemaju ni neki svoj sistem, ili su i sami shvatili da on ne valja, pošto njihovo ne valja, ne treba ništa da valja. Njima apsolutno ne mogu da verujem jer nemam u šta da verujem, jer oni ni u šta i ne veruju.

5. oktobar, takođe, nije događaj koji se desio slučajno, desio se protiv onih kojima se više nije imalo šta verovati, koji su samo optuživali druge i slepo se po svaku cenu borili za svoje interese i svoje mesto na vlasti. Stvari se mogu promeniti, ali mogu i ostati iste?

-

Padala je kiša, poprilično, hodao je brzo, ne skrećući pogled, tako da bi ako neko prođe pored njega mogao pomisliti „Kuda žuri ovaj sumanuti čovek?“, ali tog kišovitog dana na ulicama nije bilo nikoga. Cipele su mi škripale ispuštajući ritmički ujednačen zvuk „Vfi – vfi – vfi - vfi...“ . Posle nekog vremena skrenuo je uzbrdo u jednu uličicu popločanu kaldrmom. Njegov jak đon prilikom udara petom u kaldrmu ispuštao je nove zvukove „Tp – tp – tp – tp..“ . Tempo harmoničnog ritma smenjivanja vfi i tp se sve više ubrzavao kako je ubrzavao svoj korak, samo na par mesta se osvrnuvši i trgnuvši glavom ka nazad kao da se nečeg uplašio ili pogledao u pogrešnu stranu. Kad je stigao do vrha ulice skrenuo je desno. Pogledao je na sat, bilo je oko 15 do 7, i zapitao se „Šta ja radim ovde?“.
Sutradan je ustao oko 8, na brzinu se spremio i krenuo na posao. Ako bi malo pustio korak trebalo bi mu ne više od 25 minuta peške. Oko 10 do 9 bio je ispred zgrade u kojoj je radio. U prizemlju je bila pekara, kupio je nešto za doručak, kao što je to svakog dana činio. Na spratu ga je sačekala sekretarica sa već stavljenom vodom za kafu. Ispričala bi par svojih doživljaja od prethodnog dana. Inače ona je malo flertovala s njim, onako, uloge radi, ne ozbiljno. Popio bi kafu i doručkovao, a onda počeo da radi na predmetima koji su mu tog dana pristizali. Oko 13 bila je jedna pauza, opet kafa, razgovor uz kafu, pa opet predmeti. Nešto posle 17 krenuo bi kući i u 18 bi već uz popodnevne tv emisije leškario u krevetu. Sutradan bi opet ustao u 8 i tako svaki dan, sem vikendom. U nedelju uveče, trudeći se da zaokupi svoje misli nečim palo mu je na pamet pitanje: Zašto je pre nekoliko večeri prolazio onuda?
„Tu sam prvi put hodao, trčao i padao. Na toj kaldrmi sam prvi put gulio kolena i lomio mlečne zube. Tu sam prvi put tukao i bio tučen, tu sam čak i sa devojčicama preskako vijače. Tu u jednom podrumu sam se prvi put skrivao. Na onom ćošku levo sam prvi put poljubio i poljubljen. Tu sam milion puta slušao kako je padala kiša, pljuštalo, padao sneg, ledilo se, klizao se. Tu sam milion puta slušao tp, pa onda vfi i tp. Tu sam prvi put shvatio.. Tu gore pred kraj desno su jedna vrata iz kojih sam jednom davno poslednji put izašao.“
Sutradan je ustao oko 8, na brzinu se spremio i krenuo na posao. Ako bi malo pustio korak trebalo bi mu ne više od 25 minuta peške...

SAMOLJUBLJE ILI ROBOVANJE „SEBI“

Da li vam se nekada desilo da se osećate razočaranim zbog sebičnog ponašanja ljudi oko vas. Ako jeste, ne znam kakvi su bili vaši razlozi za to. Ja nisam pristalica nikakvog etičkog kodeksa kojim bi osudio sebično ponašanje i isto tako sam potpuno svestan da je samoljublje jedna osnova koja je neophodna da sami sebe smatramo, a samim tim i da nas drugi smatraju, osobama i da budemo osobe uopšte. Tako da ono što ja u tom trenutku osećam nije neki normativni sud kojim ocenjujem njihovo ponašanje, nego jedno drugačije osećanje, koje bi pokušao da objasnim. Kada sam rekao da je samoljublje osnova pod time sam mislio da je ono neophodno da bi ste poštovali svoje odluke i sebe kao onoga koji te odluke donosi. Jer onaj koji sebe ne voli biće prema svojim odlukama, ako ih uopšte i donese, potpuno indeferentan. Ta mogućnost da osoba donosi odluke o sopstvenim postupcima označava dostojanstvo te osobe, jer je dostojna da samostalno odlučuje, a ne da umesto nje odlučuju drugi. Možete se složiti samnom li ne, ali smatram da onoga koji ne odlučuje o svom postupanju i ne možemo zvati u pravom smislu živom osobom (več tek na jedan drugačiji način, sekundarno, jer ako njegov život ne podrazumeva njegovo odlučivanje o njegovim postupcima, to nije ono što zovemo životom jedne osobe). Samoodržanje shvaćeno u ovom smislu bilo bi sredstvo kojim sebi omogućujemo da donosimo odluke, odlučujemo, to jest kojim čuvamo mogućnost svog dostojanstva, kao osobe. Naglasiću još jednom samoodržanje bilo bi samo sredstvo za naše dostojanstvo.

Stvari se mogu posmatrati i drugačije. U skladu sa teorijom evolucije, recimo, mi naše odluke donosimo radi samoodržanja i sa njim vezanom dobrobiti (korisnosti). Naglasiću još jednom, mi naše odluke, dakle ono što je u prvom slučaju označavalo naše dostojanstvo, koristimo samo kao sredstvo za samoodržanje. Nadam se da je jasno koliko je ovo suprotno onom prom pogledu. Samoljublje u ovom smislu ne predstavlja poštovanje i ljubav prema sebi kao osobi koja može da odlučuje o svom postupku, nego prema sebi kao biću koje među bezbroj drugih bića opstaje i zalaže se za svoj opstanak i opstanak svoje „vrste“. Mislim da će ko god trezveno pogleda na ovakav opstanak naići na metafizičku tugu pesnika, na primer disovsku „To je onaj život, gde sam pao i je.. Sa nimalo znanja i bez moje volje“; ili staro – grčku „Bedni kratkovečni rode, slučaja i tegoba porode..“

Šta je na kraju moja razočaranost prosto sebičnim ponašanjem? Prosto sebičnim, bar u ovom slučaju, nazivam ponašanje onoga koji se brine samo za svoj prost opstanak,lili slepo ispunjavanje svojih želja, političkih i drugih ideja i slično. Naravno da se ovo ne odnosi samo na evolucionu etiku, nego i na sve drugo što podrazumeva podređivanje naše mogućnosti odlučivanja nečem dugom. U takvom ponašanju potpuno nedostaje poštovanje i ljubav prema sebi kao osobi koja je u stanju da nezavisno donosi odluke, a umesto toga javlja se robovanje „sebi“ kao biću koje se bori za svoj opstanak ili za ispunjenje neke određenje želje. Međutim neko ko na taj način ne voli i ne poštuje sebe ostavlja vrlo malo prostora da ga vi volite, da ga volite kao osobu naravno,a taj osećaj izaziva razočaranost, naročito ako tu osobu ipak volite.