Jedna od stvari koja je obeležila studije moje generacije je reforma obrazovanja. Zapravo ne neposredno, ali ona je bila prisutna. Nedavno je na proslavi dana Filozofskog fakulteta podekan za nastavu Beogradskog univerziteta naglasio da je glavni cilj univerziteta reforma obrazovanja; zatim je dekan Filozofskog fakulteta održao govor u kome je neodređeno ukazao da lični interes koči ovu reformu i da će do nje doći kada prevladamo lični interes zarad opšteg.
I najmanji pogled otkriva beskrajne sukobe koji su se oko ovog osetljivog pitanja razvili. Ali ja nemam ovde nameru o njima pričati, niti o načinu realizacije i ciljevima ove reforme. Mene interesuje reakcija studenata moje generacije, a ono što jena mene ostavilo utisak je da su svi, koji imalo misle, bez obzira kakv stav imali o ovoj reformi, imali nešto da kažu o tome šta bi bilo bolje, a šta lošije. Svako je imao neko mišljenje, bar na momenat razmišljao, o tome kakva ona može biti. To razmišljanje da, makar jednom i negde, može biti bolje, označava veru u bolje.
Kod filozofa se nekako prećutno podrazumeva da prave promene dolaze tek sa promenom mišljenja. Tako na primer Francuska revolucija i Američki rat za nezavisnost nemaju pravi značaj ostvarenja slobode sve dok individua zaista ne postane slobodna, dok njeno mišljenje ne postane slobodno. Reforma obrazovanja nije izolovani proces koji se slučajno dešava, on je posledica značajnih promena koje su se dogodile u oktobru 2000. godine. Takve nagle promene mogu biti samo formalne u pravima i sistemu vlasti, ali mogu inicirati i promene u načinu razmišljanja. Ako smem da primetim jedna od promena u načinu razmišljanja desila se – usled reforme obrazovanja na primer, a sličan utisak može se preneti i na celinu društva – jer su ljudi, bar u prvom momentu, počeli da misle o tome kako stvari mogu biti bolje, šta se može povodom toga uraditi, verovali su u bolje. Ta se promena naravno može i izgubiti.
Kome ja na kraju mogu da verujem? Mogu da verujem onima koji veruju u bolje, koji će razmislite o tome šta se za to može uraditi. Sposobnosti su različite i oni možda neće biti u pravu, ali će bar razmisliti. Nima verujem zato što delimo zajedničku veru u bolje. Kome ne verujem? Ne verujem onima koji imaju zacrtani sistem i samo njega pokušavaju da isteraju. Njima ne verujem jer ne razmišljaju o tome kako stvari mogu biti bolje, jer ne veruju u bolje, već samo u svoj sistem. Kome apsolutno ne mogu da verujem? Onima koji čak ni sistem ne zastupaju, već samo automatski negiraju sve što drugi pomisle. Jedan čisti ressentiment. Oni kao da pošto sami ne veruju u bolje, a nemaju ni neki svoj sistem, ili su i sami shvatili da on ne valja, pošto njihovo ne valja, ne treba ništa da valja. Njima apsolutno ne mogu da verujem jer nemam u šta da verujem, jer oni ni u šta i ne veruju.
5. oktobar, takođe, nije događaj koji se desio slučajno, desio se protiv onih kojima se više nije imalo šta verovati, koji su samo optuživali druge i slepo se po svaku cenu borili za svoje interese i svoje mesto na vlasti. Stvari se mogu promeniti, ali mogu i ostati iste?
Нема коментара:
Постави коментар