Danas živimo u vremenu u kojem kao građani liberalnog društva imamo pravo na gotovo sve što se može zamisliti, sem onoga što ugrožava prava drugih. Istina, sem privatne o kojoj se ovde posebno ne govori, svakako pripada nečemu na šta svi mi očekujemo da imamo pravo. Svi mi očekujemo da budemo obavešteni o pitanjima kao što su „početak sveta“, da li je naš svet onakav kakvim ga opažamo ili je sastavljen od atoma, kvantnih čestica ili talasa, jednom rečju o svetu u kome živimo. Kada se govori o nekom pravu trebalo bi spomenuti i dostojnost za to pravo. Objasniću to na primeru. Uzmimo recimo pravo na slobodu govora, ono je svima zagarantovano. I uzmimo neku osobu koja sa drugima uopšte ne govori, koja je zaključala vrata svoga stana i nikoga ne pušta unutra; ili uzmimo blaži primer, neku osobu koja nikada ne govori slobodno već samo prenosi šta je čula na tv-u, radiju ili od drugih. Takva osoba pravno – formalno ima pravo na slobodu govora, ali praktično to pravo uopšte nije za nju. Ona nije ograničena drugima koji ugrožavaju njena prava, već sobom, jer tog prava nije dostojna, pa ga i nema. Da dodam još jedan primer. Svi mi imamo pravo da skočimo sa terase i letimo, ali kako stvari stoje mi to nikako ne možemo, tako da to pravo nije za nas i mi ga praktično nemamo; mi bi ga i praktično stekli kada bi naučili da letimo.
Vratimo se sad pitanju istine. Da li i sa njom stvari stoje tako? Ko može biti nedostojan istine? Nedostojan istine je onaj koji joj je potpuno „zatvorio vrata“, koji je ne prihvata ni kada mu ona stoji ispred nosa i udara ga po njemu. Šopenhauera ovde spominjem jer je on naglašavao suprotnost ovo me: „Moja zvezda vodilja sasvim ozbiljno bila je istina.“[1] Ali kako neko može sebi tako laskati, pa još dodati to „sasvim ozbiljno“? U redu kada neko ima neki konkretan cilj, on ga ostvaruje i mi to vidimo , ali „istina", kako neko može položiti pravo na to i usput optužiti većinu uticajnih savremenika? Postoji jedan način na koji je Šopenhauer to sebi dao za pravo: pravo saznanje dolazi tamo gde prestaje da služi volji subjekta. To prostim jezikom znači da ne zavisi od ličnog htenja, sreće ili načina funkcionisanja intelekta kao subjekta saznanja (tradicionalno načela razloga).
„Kad, uzdignuti snagom duha, napustimo uobičajni način razmatranja stvari, prestanemo da vođeni oblicima načela razloga sledimo jedino njihove međusobne relacije čiji je krajnji cilj uvek relacija prema našoj volji, kada dakle u stvarima više ne razmatramo gde ( Wo), kad (Wenn), zašto(Warum) i čemu (Wozu), već jedino i samo Šta (das Was); kada, takođe ne dopustimo da nam svešću ovlada, apstraktno mišljenje, pojmovi uma, već se umesto svega toga čitavom snagom svoga duha prepuštamo opažanju, potpuno u njega uranjajući, kad dopustimo da nam celokupnu svest ispuni mirno posmatranje upravo prisutnog predmeta, bez obzira da li je po sredi predeo, drvo, stena, zgrada ili ma šta drugo..“[2]
Naravno da vime nije zagarantovana tačnost rezultata njegove filozofije, čak se i ne brane, oni zavise od sposobnosti. „Dabome, ja nikad ne mogu da umaknem greškama i slabostima koje su nužno svojstvene mojoj prirodi, kao što su svakoj drugoj svojstvene njene greške i njene slabosti, ali neću ih umnožavati nedostojnim podešavanjima“[3]
Stvarnost je, uzgred, jedna čudna stvar, koju možemo menjati, ali i za tu promenu mi je moramo biti dostojni, inače će naše promene uvek ostajati u svetu mašte. Ne napraviti korak ka istini, a pitati kako neko na nju ima veće pravo slično je kao i sedeti pod ćebetom ispred TV-a i gledati kroz prozor nekoga ko po pljusku trči u krug i pitati „Zašto je on imao više prava da pokisne nego ja?“
„Istina i nepatrvorenost lakše bi u svetu osvajale prostor, da se oni koji su nesposobni da je proizvedu nisu urotili protiv njenog pojavljivanja“[4]
Нема коментара:
Постави коментар