Da li vam se nekada desilo da se osećate razočaranim zbog sebičnog ponašanja ljudi oko vas. Ako jeste, ne znam kakvi su bili vaši razlozi za to. Ja nisam pristalica nikakvog etičkog kodeksa kojim bi osudio sebično ponašanje i isto tako sam potpuno svestan da je samoljublje jedna osnova koja je neophodna da sami sebe smatramo, a samim tim i da nas drugi smatraju, osobama i da budemo osobe uopšte. Tako da ono što ja u tom trenutku osećam nije neki normativni sud kojim ocenjujem njihovo ponašanje, nego jedno drugačije osećanje, koje bi pokušao da objasnim. Kada sam rekao da je samoljublje osnova pod time sam mislio da je ono neophodno da bi ste poštovali svoje odluke i sebe kao onoga koji te odluke donosi. Jer onaj koji sebe ne voli biće prema svojim odlukama, ako ih uopšte i donese, potpuno indeferentan. Ta mogućnost da osoba donosi odluke o sopstvenim postupcima označava dostojanstvo te osobe, jer je dostojna da samostalno odlučuje, a ne da umesto nje odlučuju drugi. Možete se složiti samnom li ne, ali smatram da onoga koji ne odlučuje o svom postupanju i ne možemo zvati u pravom smislu živom osobom (več tek na jedan drugačiji način, sekundarno, jer ako njegov život ne podrazumeva njegovo odlučivanje o njegovim postupcima, to nije ono što zovemo životom jedne osobe). Samoodržanje shvaćeno u ovom smislu bilo bi sredstvo kojim sebi omogućujemo da donosimo odluke, odlučujemo, to jest kojim čuvamo mogućnost svog dostojanstva, kao osobe. Naglasiću još jednom samoodržanje bilo bi samo sredstvo za naše dostojanstvo.
Stvari se mogu posmatrati i drugačije. U skladu sa teorijom evolucije, recimo, mi naše odluke donosimo radi samoodržanja i sa njim vezanom dobrobiti (korisnosti). Naglasiću još jednom, mi naše odluke, dakle ono što je u prvom slučaju označavalo naše dostojanstvo, koristimo samo kao sredstvo za samoodržanje. Nadam se da je jasno koliko je ovo suprotno onom prom pogledu. Samoljublje u ovom smislu ne predstavlja poštovanje i ljubav prema sebi kao osobi koja može da odlučuje o svom postupku, nego prema sebi kao biću koje među bezbroj drugih bića opstaje i zalaže se za svoj opstanak i opstanak svoje „vrste“. Mislim da će ko god trezveno pogleda na ovakav opstanak naići na metafizičku tugu pesnika, na primer disovsku „To je onaj život, gde sam pao i je.. Sa nimalo znanja i bez moje volje“; ili staro – grčku „Bedni kratkovečni rode, slučaja i tegoba porode..“
Šta je na kraju moja razočaranost prosto sebičnim ponašanjem? Prosto sebičnim, bar u ovom slučaju, nazivam ponašanje onoga koji se brine samo za svoj prost opstanak,lili slepo ispunjavanje svojih želja, političkih i drugih ideja i slično. Naravno da se ovo ne odnosi samo na evolucionu etiku, nego i na sve drugo što podrazumeva podređivanje naše mogućnosti odlučivanja nečem dugom. U takvom ponašanju potpuno nedostaje poštovanje i ljubav prema sebi kao osobi koja je u stanju da nezavisno donosi odluke, a umesto toga javlja se robovanje „sebi“ kao biću koje se bori za svoj opstanak ili za ispunjenje neke određenje želje. Međutim neko ko na taj način ne voli i ne poštuje sebe ostavlja vrlo malo prostora da ga vi volite, da ga volite kao osobu naravno,a taj osećaj izaziva razočaranost, naročito ako tu osobu ipak volite.
Нема коментара:
Постави коментар