Osobenosti nacionalnog lova i ribolova je jedan serijal ruskih komedija. Radnja se ukratko sastoji u tome što, uz neke dodatne detalje, bez prestanka ispijaju vodku i tako puta tri. Pri tom je ispunjena gomilom potpunih apsurdnosti (recimo prevoženjem krave vojnim bombarderom) i konstantnim nihilizovanjem bilo kakvog racionalnog ponašanja i smisla. Usput se delom komično i ironično, delom ozbiljno provlači priča o ljubavi prema prirodi i o sposobnosti da se voli i uživa, iako se ne ostvaruje nikakav cilj i da suština nije u ostvarivanju ciljeva nego u svemu onome što se u međuvremenu dešava. Zanimljivo je da ova poslednja rečenica, bar prvi deo, tačno pogađa smisao Kantove estetike, koja je, između ostalog, trebala da pokaže spoj između čovekove slobode i prirodne nužnosti. I ta ideja nije posebno revolucionarna. Zapravo ideja o neograničenoj ljubavi je u osnovi mnogih (ako ne i većine) starih religija. Isto tako i težnja ka apsurdu, nije nešto novo, zapravo javljala se uvek kroz istoriju ljudske civilizacije, bilo kroz religijske obrede, bilo kroz prosto napuštanje smislenosti postupanja, sa ili bez opijata, bilo kroz rezignaciju.
Kako god bila različita, dva do sada pomenuta pristupa su na istoj strani bar u tome što su suprotstavljeni svakodnevnom običnom ispunjavanju interesa i određenih ciljeva (što je posebno izraženo u našem dobu velikih tehničkih napredaka). Ali to rade na potpuno suprotan način. U jednom slučaju se stvarnost negira u potpunu amelodičnost apsurdnosti, i opštu rastočenost svih funkcija. U drugom slučaju se upravo toj stvarnosti, makar bila “metafizički prokleta”, prilazi sa divljenjem, bez određenog razloga za to.
Danas, za razliku od ranijih vremena, sa post – modernom i raskidom sa strogim važenjem tradicionalnih vrednosti, težnja ka apsurdnosti, ili bar besmislenom, ima svoje posebno, opšte priznato mesto. Pre svega u umetnosti, ali se danas skoro sve može posmatrati kao umetnost. To svakako na određeni način simbolizuje sposobnost da se prevazilaze granice utvrđenih vrednosti, ciljeva, ponašanja, ukusa, razmišljanja, nešto sa čime čovek danas može i treba da bude ponosan. A upravo to prelaženje granica može često ostavljati na jednoj tankoj liniji između negiranja stvarnosti i uživanja u njoj.
Pre svega Cvejo, ti znaš predistoriju ovog mog komentara...uf!
ОдговориИзбришиLepo i uzvišeno u prosudjivanju prirode, kod Kanta, zaista imaju taj karakter samozaboravnog uronjavanja u prizore za koje ne nalazimo cilja, imena, ni pojma da ih razumemo. Ali to samozaboravno odnošenje kao da je, tako mi se čini, samo preduslov za jedno konkretnije, za čoveka povoljnije dešavanje. Jer ipak povratno, iz besciljnih prizora ili nama nashvatljivih ciljeva prirode, zrači neka svetlost, neko razumevanje. U tom razmahivanju naše duševnosti ima, pored samozaborava, i izvesnog samozaticanja, sebe zaticanja. Da li se tu radi i o nekakvom samozaljubljivanju, to Bog ili neko sa uporištem u večnosti neka prosudi - za nas je dovoljno da sebe ne izgubimo potpuno.
Ti si, Cvejo, pominjao da se danas sve može razumeti kao umetnost - a ja pak mislim da ako je to tako, to je s toga što više ni nema ogromno vrelike, značajne umetnosti. Ona je ostala u prošlim epohama. Postmoderna koju pominješ uvela nam je male formate, platna sintetizovala u elektronske monitore, fragmentirala ne samo stvaralaštvo nego i način na koji čovek koncipira sopstven život, prognala je svetinje i ostavila izlomljene i raštrkane mogućnosti. Da li vreme u kome živimo upošte ima svoju epohu? Za odgovor na to pitanje, nije nam potrebno stanovište večnosti, ali da nam je ipak potrebna nekakva istorijska tačka, to je vrlo verovatno. Ako lepota i film ne spasu današnji svet onda.... uf! Ako me pitate za format filma i postupak, Bergmanov "Fani i Aleksandar" - neka budu primer!
Eto, Cvejo, nisam sebi postavila nikakav cilj u komentaru na tvoj tekst, pa sam se i, potaknuta njim, obrela negde drugde. Piši! Uvek piši!
Evo ovako:)
ОдговориИзбришиŠto se prvog dela tiče ja se potpuno slažem. Možda nisam to do kraja izrazio, ali je baš to nekako razlika između tih dvoje što ih pominjem. Kod Kanta je to naravno preduslov za nešto drugo (za moralnost), zato što je sposobnost da se prosuđuje bez povezanosti sa nekim praktičnim interesom, pa je ovde na tome naglasak.
E to da se danas sve može posmatrati kao umetnost shvatam i izražavam dvosmisleno. S jedne strane mislim da to ne mora da bude neko posebno umetničko delo, recimo neka simfonija i umetnička slika, već to može da bude recimo samo lepo izražavanje i promena boje glasa u razgovoru, način oblačenja, ponašanja, mimika. I meni se to dopada. Lepo je da se u sve što radimo može provući jedan umetnički karakter koji mu dodaje lepotu, a pri tom ništa ne oduzima. Pre svega sam mislio na to. S druge strane to da se sve može posmatrati kao umetnost, znači i ovo što si ti rekla, i da je potpuno izgubljeno cenjenje nekog stvarnog stvaralaštva, za razliku od nekih, kako kažeš "fragemntiranih" i nisam gubio iz vida to.A mislim i da ovo što sam objašnjavao u tekstu pogađa jednu od razlika između tih stvari. Na primer, da se držim primera od malo pre, to bi bilo kao razlika između nekoga ko pri razgovoru dodaje neku lepu promenu izgovora i onoga što izgovora, ne vezano za "interes" tog razgovora, i nekoga k'o se prosto krevelji. Meni se čini da je razlika između takvih stvari ono što post - moderna ne razlikuje dovoljno. A ne vidim da je veliki problem to što nema neke značajne velike umetnosti? A ovaj film nisam gledao,videću da to ispravim.. Hvala na komentaru. Drago mi je da sam te inspirisao :Č))
Nezgodno je sa ovakvim blogovima i komentarima na tekstove uopšte, to što, barem kod mene, nikada ne uspevaju da poprime formu jasnog nadovezivanja na tekst, a kamoli pokazivanja nekih njegovih eventualnih slabosti. Nikada ne uspevam da tako razumem svoju ulogu.
ОдговориИзбришиTakav je slučaj i sa ovim tvojim tekstom. Svaki moj redak je više indirektna potaknutost i jedno posredno i udaljeno nadovezivanje na neke tvoje teze, misli, poente, bez ikakve pretenzije da bude neka vrsta razjašnjenja tvog stava, ili nešto slično. Ja samo ističem ono što se može naći kod mene a što je možda srodno tvojim mislima. U tom svetlu, svidja mi se to što si istakao kao potencijalno umetnički karakter naše svakodnevice: način govora, odevanja... Ja sam naučila da to zovem stilom. I potpono se slažem da tu ima nečeg umetničkog. Recimo, intonacija!! - na nju polažem najveće nade da može biti gotovo umetnička; znaš ono kako neki ljudi govore kao vesnici apokalipse, neki poetično i oblo izgovaraju slova, nekako pesnički, neki su cinici na granici grotesknog, neki kao da slikaju glasom apstraktne figure.
U ostalom Cvejo, zar ti se ne čini da i ti i ja ističemo sve ono što slavi čovekov duh, što upošljava nekakve kreativne snage u njemu - ako je tako, sve ostalo je od manje važnosti!
Pa znam, Sandra, shvatio sam da je to bila ideja komentara i drago mi je zbog toga. Ja uglavnom i kada pišem nešto što bih želeo da drugi pročitaju, pišem da bi ih inspirisalo da o nečemu razmisli, ili da ih na nešto potakne. Tako da se i tvoj komentar potpuno uklapa kao reakcija. Ali u tome uvek ima i nekog razjašnjavanja pa sam i za to odgovorio.
ОдговориИзбришиA ja sam ti sa kreativnim snagama nešto skroz u .... I to što radim kreativno sve je nešto napeto..pf.. Ali jeste upravo to bila poenta priče!!