Politika identiteta

“Čovek je po svojoj prirodi društveno biće” – zoon politikon. Znam da to baš nije u skladu sa našom svakodnevnicom, ali uprkos tome meni i dalje, kada god pomislim na termin politika, na pamet pada ovo staro Aristotelovo određenje čoveka. Tada sam sklon, suprotno onome kako stvari stoje, da politiku shvatam, kao ime za normalne i nužne aktivnosti koje se obavljaju unutar jednog društva, a političare, prosto, kao one koji te aktivnosti obavljaju. I baš mi deluje da je dobra stvar ponekad tako zamišljati stvari.

Uzgred u staroj Grčkoj je učešće u političkim poslovima bilo stvar dostojanstva. Bilo je ispod časti ne angažovati se i imali su jedan poseban, pogrdan izraz za one koji su neaktivni, neobavešteni ili neupoznati sa politikom – idiotus (termin koji je nama danas poznat kao naziv koji se ranije koristio za osobe sa iq < 30). I u staroj Grčkoj postojalo je strančarenje, i polako se pojavljivala svest o problemima koje ono sa sobom nosi.

Danas stvari stoje sasvim drugačije. Politikom se zapravo bavi relativno mali broj ljudi. Od prosečnog građanina se ne očekuje politička aktivnost. Ali zahtev za učestvovanjem se pojavio u drugačijem obliku, kao obaveza izbora. Pri tome ne mislim samo na onu obavezu, tj. pravo, da se jednom u 4 godine zaokruži glasački listić – to je više forma. Ta obaveza izbora je jedan svakodnevni poziv na opredeljenost i priklonjenost jednoj datoj opciji, koji se manje-više pojavljuje u svim sferama našeg društvenog života. I tih opcija često ima samo 2: ili ste za ili ste protiv, ako niste za, onda ste protiv.

Zanimljivo je i da uglavnom postoji teorijski dodatak kojim se ovaj zahtev izbora brani. Tradicionalno je postojala teorija kojom je vladajuća opcija branila svoju ispravnost i na osnovu toga zahtevala podršku za tu opciju, a ako niste za nju, onda ste protiv. Takve su bile recimo skoro sve stare monarhije, a takve su bile i nešto savremenije komunističke države. Ali isto tako postojao je i zahtev sa suprotne strane, da se bude protiv vlasti, ako to ne uradite, već ste za vlast. Tako je recimo sa zastupnicima marksističkih ideja: ako ne birate revoluciju, prećutno ste podržali status quo, dakle bili ste protiv nje. Sa dolaskom postmoderne više nije moglo ostati isto. Monopol na vrednosti više se nije teorijski branio. Umesto toga pojavila se metafizička pozadina perspektivizma: ukratko, šta god radili ili posmatrali to morate raditi iz određene perspektive, hteli to ili ne, i bili toga svesni ili ne. Tako isto i u društvenim aktivnostima moramo zauzeti određenu perspektivu. To ne izgleda tako strašno, perspektiva može biti bezbroj i mi uvek možemo naći neku novu. Problem je sa jednom drugom stvari, sve što mi radimo može uvek biti posmatrano iz određene perspektive. Na taj način neka opcija nam uvek može prebaciti da smo za ili protiv nje, bez obzira da li smo toga svesni ili ne. Ukoliko nismo svesni, tim gore, onda smo isto kao i da nemamo nikakvu racionalnu političku aktivnost – idiotus. (I još čast hermeneutici, koja je poslednja ustala protiv ovakvih stavova, ukazujući da ukoliko nismo svoju perspektivu preklopili sa onim što razumevamo, ne možemo ni razumeti, ne možemo pogoditi istinu toga; ali taj poduhvat nije ostavio većeg uticaja na političku teoriju.)

No vratimo se činjenicama, jer ovakva politika, pre svoju snagu ima u tome što zaista tako funkcioniše. Činjenica je da se naša politička aparatura sastoji od predstavnika koji zastupaju određene interese i stavove. Iako se može reći da predstavnici nastaju kao izraz volje određene grupacije, sa daljim zastupanjem oni zahtevaju saglasnost i priklonjenost, to jest identitet, sa onime što zastupaju, što je sasvim očekivano, jer im je upravo to funkcija. Na taj način postoji i obrnuti odnos od onog prvog, dok u prvom iz volje jedne grupe nastaje predstavnik, ovde nasuprot tome predstavnik teži da za sebe pridobije volju naroda. Ovaj odnos je naravno kompleksan, ali čini se da na današnjoj političkoj sceni dominira ova druga varijanta. Što samo po sebi ne mora biti ni dobro ni loše.

Nedavno sam pisao, i na ovom blogu je objavljen, jedan tekst o problemu identiteta. Među osnovnim tezama tog teksta je da se može govoriti o jednom osnovnom identitetu - nas samih kao živih bića čiji život ima vrednost, i u skladu sa tim o jednom identitetu sa drugima koji su isto tako živa bića. Političke implikacije ove teze su da gde ovaj identitet postoji, postoje i dobri uslovi za zajedničku saradnju, bez obzira na različite unutar društvene identifikacije, dok će tamo gde ovog identiteta nema biti samo pitanje kada ili kako će nastati sukob, jer nema više osnova za identifikovanje sa onima koji ne dele zajedničku grupaciju. Odatle sledi i jedan bitan zaključak, da je ono što sam ja nazivao osnovnim ličnim identitetom neophodan uslov dobre zajednice. U izvesnom smislu ovaj tekst je nastavak te priče, koji ukazuje na određene probleme, koji su sa tim povezani, u stvarnosti našeg javnog života. Ako je pomenuta teza tačna onda se čini da bi osnovna stvar o kojoj bi trebalo da se brinu ljudi koji se bave društvenim životom, dakle političari, bila da se svakom omogući i da se svako stimuliše na pomenuti osnovni lični identitet. Nažalost struktura politike je često jasno drugačija. Čak i ako ostavimo po strani to da li političari gledaju samo lične interese ili ne, sasvim sigurno, uloga političara je da pridobijaju glasove za svoje stavove i vrednosti. To će biti najlakše onda kada ima što manje drugih vrednosti, među kojima je i ona koja može nastati iz ličnog identiteta. Ovde dolazimo do tačke u kojoj se ovi principi kose: gde god političari iskoriste trik da na račun nedostatka ličnog identiteta stiču pristalice sva vrata za sukobe su otvorena. Gde god se u politici insistira na čist, prost identitet sa jednom određenom opcijom. Primere ovakve politike imali smo dovoljno prilika da osetimo, bilo na nivou malih zajednica, nacionalnom, regionalnom ili globalnom nivou.

Čak i ostavivši po strani sve negativne posledice ovakve politike. Postoji i jedna osnovna intuicija ljudske prirode i prirode ljudske aktivnosti zbog koje se ne bih složio da se naša politička aktivnost može sastojati u čvrstom izboru ponuđenih opcija. Aristotel je imao još jednu definiciju čoveka: zoon logistikon. Malo teže za prevod, ali možemo prevoditi kao umno biće, biće koje govori. Možemo prevoditi i kao biće koje razume razloge, i postupa u skladu sa njima. Ova definicija i shvatanje vrednosti čovekovog uma, evoluiralo je vekovima na različite načine. Čovek se, recimo, shvata kao biće koje se uvek pita o svojoj egzistenciji (Hajdeger™). Aristotel nam je skrenuo pažnju i na to da se naše aktivnosti uvek odvijaju u sferi gde su stvari promenljive, da praksa za razliku od teorije ne može dati jedinstveno shvatanje koje bi se uvek moglo primeniti. Tako se čovek u svojoj aktivnosti uvek nalazi auf dem weg - “na putu”( Jaspers™).

Problem identiteta

Image by arielp

Na prostoru na kojem živimo bio bi jednostavan opis činjenice da su istorijske prilike ostavile mnoge nacije, koje sticajem nekih okolnosti ne uspevaju, ili teško uspevaju da se usaglase. Međutim problem nacionalnog identiteta nikako nije jedini koji čini nemir na ovim prostorima, na primer isti problemi javljaju se i zbog religijskog identiteta. Ako malo bolje pogledamo problem identiteta se može javiti zato što se što se navija za ovaj ili onaj klub, što se favorizuje ovakav ili onakav politički stav, što se sluša ovakva ili onakva muzika, što se oblači ovako ili onako, što se govori ovim ili onim jezikom, što se ima ovakvo ili onakvo seksualno opredeljenje, što se živi u ovom ili onom delu grada. Jednom rečju izgleda da se problem identiteta javlja gotovo bilo gde, gde postoji neki kolektivni identitet. I to nas navodi na pitanje, da li je sam identitet postao problem. Šta bi to uopšte značilo? Mi svoj život normalno sprovodimo u raznim kolektivnim identitetima. Čak je teško i zamisliti da ijedno društvo, manje ili veće, funkcioniše bez njega. I zašto bi to sada postajalo problem?

 Kada govorimo o identitetu, teško je zaobići jedno osnovno pitanje – ličnog identiteta. Pod tim podrazumevam prostu identifikaciju sebe kao živog bića, čiji život po nekoj pretpostavci ima vrednost. (Naravno može se poricati da život sam po sebi ima vrednost, ja naprosto u to verujem, ne zato što to smatram „istinitim“, nego zato što su to za mene vrednosti) Isto tako, po nekoj pretpostavci, druge doživljavamo takođe kao živa bića, i na taj način dolazimo do neke osnovne identifikacije vrednosti njihovih života sa onom koju pridajemo i doživljavamo kao vrednost našeg . To je neki osnovni zajednički identitet.

Jedna od običnih stvari je da svoj život smatramo vrednim. Nekim čudom to u praksi ipak to ne ispada tako jednostavno i ljudi često ne uspevaju u tome. Sem toga postoje uvek vrednosti grupa ili različitih sistema, sve one vrednosti na koje u svom životu nailazimo, i manje ili više prihvatamo ili odbijamo (I nema ničeg neobičnog u tome što su oni kojima njihov život po sebi ne predstavlja vrednost skloniji da prihvate neke takve vrednosti i da im pridaju veći značaj). E sad, ako neko svoju vrednost nalazi samo u pripadnosti nekoj ili nekim grupama ili nekom određenom sistemu vrednosti, onda ponestaje i osnova za identitet sa onima koji njima ne pripadaju. To ne mora isključivati toleranciju i poštovanje prema drugima, one mogu biti deo tog sistema vrednosti, ali identitet je ipak nešto zasnovano na osećaju identifikacije, nešto što uistinu ne može biti zamenjeno ničim drugim.

Mislim da to predstavlja dva osnovna problema identiteta. Prvi problem nedostatka ličnog identiteta, zbog koga se često lični identitet traži samo u nečem spoljašnjem. Drugi, uglavnom impliciran prvim, problem nedostatka identifikacije sa drugima, zbog koga do nje može doći samo prema onima sa kojima delimo istu pripadnost ili sistem vrednosti.

Vratimo li se tom često postavljenom pitanju o identitetima koji sprečavaju integracije na ovim prostorima, deluje mi da je ono ipak pogrešno postavljeno. Nasuprot čini mi se da bi pravo pitanje bilo koji identitet (u dovoljnoj meri) za to nedostaje. Razlike u pripadnosti nekoj zajednici ili identifikovanja sa nekom grupom uvek su postojale i uvek će postojati, ako to ne bude zbog nacionalnosti ili zbog religije, to će biti makar zbog prostora na kome se boravi. I isto tako gde god postoje grupe, postoji i mogućnost konflikt, i mislim da će do njega vrlo lako dolaziti dokle god ne postoji identifikacija i sa onima koji nisu pripadnici iste grupe. A to i jeste ono što se čini problemom, što se konflikti javljaju gotovo bilo gde, gde postoji neki kolektivni identitet. S druge strane tamo gde postoji identifikacija sa vrednostima života drugih teško da će i različiti kolektivni identiteti dovesti do konflikta, jer na nekom osnovnom nivou oni jedni sa drugima, i praktično, ipak osećaju identitet. A to pre svega podrazumeva da doživljavamo vrednost svog života i da druge stimulišemo da čine isto.

Der Stadion Sprecher von Eva Roman

OSOBENOSTI NACIONALNOG LOVA I RIBOLOVA I LEPO KOD KANTA

 

 

Osobenosti nacionalnog lova i ribolova je jedan serijal ruskih komedija. Radnja se ukratko sastoji u tome što, uz neke dodatne detalje, bez prestanka ispijaju vodku i tako puta tri. Pri tom je ispunjena gomilom potpunih apsurdnosti (recimo prevoženjem krave vojnim bombarderom) i konstantnim nihilizovanjem bilo kakvog racionalnog ponašanja i smisla. Usput se delom komično i ironično, delom ozbiljno provlači priča o ljubavi prema prirodi i o sposobnosti da se voli i uživa, iako se ne ostvaruje nikakav cilj i da suština nije u ostvarivanju ciljeva nego u svemu onome što se u međuvremenu dešava.  Zanimljivo je da ova poslednja rečenica, bar prvi deo, tačno pogađa smisao Kantove estetike, koja je, između ostalog,  trebala da pokaže spoj između čovekove slobode i prirodne nužnosti. I ta ideja nije posebno revolucionarna. Zapravo ideja o neograničenoj ljubavi je u osnovi mnogih (ako ne i većine) starih religija. Isto tako i težnja ka apsurdu, nije nešto novo, zapravo javljala se uvek kroz istoriju ljudske civilizacije, bilo kroz religijske obrede, bilo kroz prosto napuštanje smislenosti postupanja, sa ili bez opijata, bilo kroz rezignaciju.

Kako god bila različita, dva do sada pomenuta pristupa su na istoj strani bar u tome što su suprotstavljeni svakodnevnom običnom ispunjavanju interesa i određenih ciljeva (što je posebno izraženo u našem dobu velikih tehničkih napredaka).  Ali to rade na potpuno suprotan način. U jednom slučaju se stvarnost negira u potpunu amelodičnost apsurdnosti, i opštu rastočenost svih funkcija. U drugom slučaju se upravo toj stvarnosti, makar bila “metafizički prokleta”, prilazi sa divljenjem, bez određenog razloga za to.

Danas, za razliku od ranijih vremena, sa post – modernom i raskidom sa strogim važenjem tradicionalnih vrednosti, težnja ka apsurdnosti, ili bar besmislenom, ima svoje posebno, opšte priznato mesto. Pre svega u umetnosti, ali se danas skoro sve može posmatrati kao umetnost. To svakako na određeni način simbolizuje sposobnost da se prevazilaze granice utvrđenih vrednosti, ciljeva, ponašanja, ukusa, razmišljanja, nešto sa čime čovek danas može i treba da bude ponosan. A upravo to prelaženje granica može često ostavljati na jednoj tankoj liniji između negiranja stvarnosti i uživanja u njoj.

Libertad

Ovaj tekst inspirisan je slikom koju iznad možete da vidite, i po čijem imenu je tekst i dobio naziv (inače autor je Rosa del Carmen Lopez Correa, ako je to nekome bitno, i pojavila se na izložbi “Die Macht der Sprache” ). Naravno da je prvi utisak koji imate vezan za slobodu govora, ali bar za mene ova slika je govorila nešto više, možda zato što na traci i piše libertad (to valjda znači sloboda na španskom). Tema ovog teksta je jedan vid slobode koji se javlja u društvenim zajednicama i vrlo je sličan slobodi govora, ali se od nje razlikuje time što je za nju neophodno i da neko bude saslušan, shvaćen i razumevan, a ne samo da ima prava da govori. Pretpostavljam da vam deluje čudno da se tako nešto zahteva da bi ste nekome dopustili slobodu, ali nadam se da ću uspeti da objasnim zašto tako mislim. Biti slobodan član neke zajednice, kakve god prirode ona bila, znači mogućnost učestvovanja u konstituisanju aktivnosti te zajednice, to jest pravo da se o njima odlučuje i da se one određuju. Ako bi to nekome osporili svakako bi mu osporili i da je  priznati, ravnopravni član te zajednice. Činjenica da se na osnovna kretanja i ciljeve u zajednicama u kojima živimo utiče komunikacijom, odnosno javnim predstavljanjem svog mišnjenja o daljem razvoju zajednice na razne načine, i teško da bi neko, ko nije veliki moćnik, mogao to da čini drugačije. Upravo iz ovog razloga odsustvo želje da se tuđi stavovi razumeju, ili u radikalnijem slučaju potpuno ignorisanje tuđih stavova, ukida prava drugoga, kao konstitutivnog člana zajednice, na isti način na koji to radi i ne priznavanje slobode govora. Onog trenutka kada nečiji stavovi  ne bivaju shvaćeni, više mu se ne ostavlja nikakav način da utiče na aktivnosti društva, što je činilo njegovu slobodu unutar društva, a ako je ta zajednica zasnovana na slobodi (danas bi većina valjda trebala da jeste?), onda mu ukida i pripadnost toj zajednici. Naravno da ovime ne želim reći da bi trebali potrošiti svoje vreme da razumemo ideje nekih Hitlera i Staljina ili slično, to ko je dostojan da bude član jedne zajednice slobodnih sasvim je drugo pitanje. Cilj ovog teksta je da skrene pažnju, s obzirom da svi mi živimo u nekoj zajednici, i da svi ovako ili onako mislimo da druge priznajemo za ravnopravne članove te zajednice, da je razumevanje tuđih stavova neophodan korak da to zaista i učinimo. Ovo posebno ima smisla s obzirom da se u naivnom shvatanju liberalnog društva sloboda često povezuje sa onim “Ne interesuje me!” u odnosu sa drugima.

IMAGINE (aber vielleicht nicht agressive sein) {la memoire}

Pre dosta vremena je jedan od mojih prijatelja na nekoj sedeljci pustio verziju Lenonove Imagine od Perfect Circlea. Drugi moj prijatelj prokomentarisao kako je zanimljivo što je ta pesma u savremenom izvođenju i kako tako na određeni način predstavlja savremeni duh. Meni lično, naravno, Lenonova verzija mnogo više paše, pa mi se u izvesnom smislu ta prerada činila malo i kao skrnavljenje, ali još više mi je to sve delovalo kao određeno skrnavljenje ili čak neshvatanje osnovnih ideja  hipi- pokret u čijem duhu  je i nastala ova pesma. I tako je počela jedna rasprava koja je ko zna ka kamo vodila i ja se više i ne sećam kako se završila. Ono što me je motivisalo da napišem ovaj tekst je što i dalje mislim da postoji nešto što smo od hipi- pokreta mogli naučiti, a što se ne može u potpunosti reći da jesmo, ili bar ne primenjujemo. Ne bih mogao sad da ulazim u razlike 60’ih i 70’ih i sadašnjeg vremena, jer to bi bilo vrlo relativno i jako komplikovano. Verujem da su ideje hipi – pokreta u osnovi svakome jasne (mir, sloboda, ljubav) i nadam se da nikome ko ovo čita nije prvo na pamet pao lsd. Recimo da je dovoljno da se zadržim na onome što je izraženo u pomenutoj pesmi, i verujem da bi se sa tim skoro svako (bar u ideji) složio, ali meni one izrečene na današnjoj sceni zvuče nekako drugačije. Mislim pre svega na kulturnu scenu i na mlade,tj one mlade koji razmišljaju o društvenim promenama. Ono što mi se čini da danas prevladava je negativan stav prema onima koji bolje društvo onemogućuju. Na primer koliko puta ste čuli “Mi proleteri.. oni kapitalisti”,”Mi.. ..oni birokrate.. političari.. moćnici “, sve u svemu jedna priča “Mi dobri” i “Oni zli”. Ili uzmite muzičke pokrete koji se kasnije javljaju, na primer rap ili bandove tipa Rage Against The Machine ,a i za Indie je u osnovi negativan stav na jedan drugi način, da ne spominjem punk. Naravno da je sve to postojalo i u hipi – pokretu, ali je ipak vidno da su oni sa time mnogo bolje izlazili na kraj, to jest da ono što je preovladavalo nije bio bes prema drugima, nego pozitivne ideje; da je  mišljenje o tome kako svet može biti lepši bilo izraženije od borbe protiv onih koji to koče. Oni su se više držali toga da bi agresivan stav i mržnja prema drugima bili protivni njihovim idejama.Ne mogu reći da tako nešto mogu da savetujem, danas je ipak čest stav prema idejama hipi – pokreta, slično kao i odavno prema ideji “Lepe duše”, više komičan, kao prema nečemu što lebdi u vazduhu. Eto samo bih iskoristio godišnjicu Lenonove smrti i Morisonov rođendan, da podsetim da je postojao čovek (“and he was not the only one”) koji kada je razmišljao o lepšem svetu nije dopuštao da bes prema onima koji ga onemogućuju pokvari to razmišljanje. I nadam se da, bar na kratko, možemo da zamislimo.

DOBRA STRANA ZLA

(povodom koncerta Leonarda Cohena u Beogradu)

Pre nešto više od sat vremene završio se koncert, poslednjih 40 godina, jednog od najpopularnijih svetskih muzičara. Interesantna je energija sa kojom je tom koncertu pristupio. Koncert je trajao oko 3 sata, sa jednom krćom pauzom., ne sećam se kada je neki mlađi muzičar toliko ostao na sceni. Pritom je i sam nastup bio prilično dinamičan. Tome dodajte pristup koncertu: gotovo svaka pesma je dobila neki dodatak, neku promenu specijalno za turneju. Zatim odnos sa publikom, stalna interakcija, davanje značaja reakcijama publike. Šta je moglo naterati jednog 75-godišnjaka da posle više godina izađe iz svog mirnog života na brdima Los Angelesa i da sa toliko energije krene na svetsku turneju?

Pre nekoliko godina desila se jedna perfektna i jednostavna prevara. Njegova menadžerka (neki kažu i bivša ljubavnica) je na neki način stigla do ovlašćenja za  njegov račun – on kaže da mu je podvalila da potpiše. Jednog jutra ušla je u banku, i nešto više od 9 miliona dolara, njegovu celokupnu ušteđevinu, prebacila na drugi račun, zatim sa tog na nekoliko drugih, dok se put nije izgubio. Gotovo. Od svega toga nazad je dobio 150 hiljada dolara koje su mu advokati odmah uzeli i tužbu banke za narušavanje ugleda. I tako nemajući para ni da podmiri advokate i isplati hipoteku za kuću krenuo je na svetsku turneju.

Sticajem okolnosti hiljade ljudi širom sveta dobilo je priliku da uživa u atmosferi njegovih koncerata. U njegovom glasu koji se nije mnogo promenio (od '85-te, od '68. svakako jeste). Da parafraziram jednu osobu koja je bila samnom na koncertu. “Atmosfera je tako prijatna da, iako ima mnogo ljudi, svi su nekako bliski.” Bilo je lepo. Možete reći: “Sve to na nesreću jednog starca.” Ali taj starac sada skakuće binom dižući prstima svoj šešir. Možda grešim, ali verujem da je i njemu lepo.

Ako treba neko zlo da se desi radi dobra, ja sam za, eto neka se desi meni, sto puta bih rekao “da”. Ali, da li mora? Da li je neophodno da neko pored nas umre da bismo shvatili da smo živi, da se sa nekim posvađamo da bismo shvatili koliko na znači, da budemo povređeni ili da nam nešto uradili, da osećamo da je počinjena neka nepravda da bismo nešto hteli da ispravimo? Sada bih sto puta rekao “ne”. Možemo li makar korak biti iznad, da se tako izrazim, borbe dobra i zla, iznad priče američkih filmova o heroju koji na svet dolazi samo kada je neka “nepravda” počinjena.

KRAH BUDUĆNOSTI

I meni je samom već dosta toga da se samo žalim stvarima oko sebe i da širim „lošom verom“, ali samo još koji tekst i samo još koji ironični razgovvor sa onima koji u sadašnjem vide sve najbolje.

Pre neki dan smo moj prijatelj i ja šetali, a i ispred nas bila je jedna grupa od 2-3 ljudi, jedan od njih imao je neku falš čirokanu ili zemunku, ne sećam se, šugavo –crvene boje. Nisam ga slušao šta priča, ali već ton i boja njegovog glasa bili su dovoljni da u vama izazovu iritaciju. Moj prijatelj je prokomentarisao svojim crnogorskim naglaskom „Kako bih našklapao onog crvenog“. Klimnuo sam glavom i potvrdio da i mene nervira.

Onda sretnete neku devojku, prijatna je, simpatična, deluje jako lepa, čak, koliko se to može videti, deluje i inteligentno, ali ima taj neki svoj fazon, gotovo da bi ste je pitali: „Izvini, čemu taj glupavi fazon?“ Ona ne voli da pljujete post- modernu, danas svi vole post- modernu ( naručito devojke). Da sam 10 ak godina mlađi mislim da bi mi se takve stvari čak dopadale. One dečije i mladalačko ispitivanje stvari, nova iskustva, to je tad bilo simpatično. Ali sada nije to. Nemam ja ništa da neko sa 25 godina isprobava, napija se prvi put, istražuje „Alternative states of Mind“, nesvesno, da se prvi put igra rata. Ovde niko ne igra i ništa ne isprobava i nema novih iskustava. Bilo bi lepo da su oni nezreli i nevini, ali oni su „zreli“, oni imaju svoj stav, oni nemaju šta da postanu, oni već jesu.

Budućnost iz naše perspektive prestavlja beskraj mogućnosti. To šta će se ostvariti zavisi pre svega od nas. Osnovu našeg društva danas, kada su temelji vere i tradicionalnih vrednosti uglavnom napušteni, čini lični identitet, koji se sastoji iz originalnosti i istosti. Originalnosti da se bude drugačiji poseban, i istosti kao pripadnosti i održavanju. Tu se negde i nalazi razlika između šarenolikih fazona u dečijem postajanju i „zrelih“ stavova koji određuju lični identitet, koji se predstavlja kao osnova toga šta ta osoba jeste.

O tome šta je najbolje učiniti ne znam koliko bih puno mogao da kažem, ne znam ni koliko bih mogao da kažem o tome šta je dobro, ali o tome šta je najgore bih mogao nešto. Koliko god nešto u sadašnjosti delovalo loše, beskraj mogućnosti budućnosti ostavlja nadu da može biti bolje, da se može ispraviti i da mi možemo biti bolji. Izbori koji su najgori ukidaju ove mogućnosti da stvari budu bolje i da se mogu ispraviti; realno takve situacije postoje, na primer smrt; sem toga ponekad, svesno ili ne, biramo da ukidamo mogućnosti koje budućnost donosi,da ih ignorišemo, da odbijamo da stvari mogu biti bolje i da postajemo bolji i da prosto ostajemo ono što jesmo (p.s. nezreli)