KRAH BUDUĆNOSTI

I meni je samom već dosta toga da se samo žalim stvarima oko sebe i da širim „lošom verom“, ali samo još koji tekst i samo još koji ironični razgovvor sa onima koji u sadašnjem vide sve najbolje.

Pre neki dan smo moj prijatelj i ja šetali, a i ispred nas bila je jedna grupa od 2-3 ljudi, jedan od njih imao je neku falš čirokanu ili zemunku, ne sećam se, šugavo –crvene boje. Nisam ga slušao šta priča, ali već ton i boja njegovog glasa bili su dovoljni da u vama izazovu iritaciju. Moj prijatelj je prokomentarisao svojim crnogorskim naglaskom „Kako bih našklapao onog crvenog“. Klimnuo sam glavom i potvrdio da i mene nervira.

Onda sretnete neku devojku, prijatna je, simpatična, deluje jako lepa, čak, koliko se to može videti, deluje i inteligentno, ali ima taj neki svoj fazon, gotovo da bi ste je pitali: „Izvini, čemu taj glupavi fazon?“ Ona ne voli da pljujete post- modernu, danas svi vole post- modernu ( naručito devojke). Da sam 10 ak godina mlađi mislim da bi mi se takve stvari čak dopadale. One dečije i mladalačko ispitivanje stvari, nova iskustva, to je tad bilo simpatično. Ali sada nije to. Nemam ja ništa da neko sa 25 godina isprobava, napija se prvi put, istražuje „Alternative states of Mind“, nesvesno, da se prvi put igra rata. Ovde niko ne igra i ništa ne isprobava i nema novih iskustava. Bilo bi lepo da su oni nezreli i nevini, ali oni su „zreli“, oni imaju svoj stav, oni nemaju šta da postanu, oni već jesu.

Budućnost iz naše perspektive prestavlja beskraj mogućnosti. To šta će se ostvariti zavisi pre svega od nas. Osnovu našeg društva danas, kada su temelji vere i tradicionalnih vrednosti uglavnom napušteni, čini lični identitet, koji se sastoji iz originalnosti i istosti. Originalnosti da se bude drugačiji poseban, i istosti kao pripadnosti i održavanju. Tu se negde i nalazi razlika između šarenolikih fazona u dečijem postajanju i „zrelih“ stavova koji određuju lični identitet, koji se predstavlja kao osnova toga šta ta osoba jeste.

O tome šta je najbolje učiniti ne znam koliko bih puno mogao da kažem, ne znam ni koliko bih mogao da kažem o tome šta je dobro, ali o tome šta je najgore bih mogao nešto. Koliko god nešto u sadašnjosti delovalo loše, beskraj mogućnosti budućnosti ostavlja nadu da može biti bolje, da se može ispraviti i da mi možemo biti bolji. Izbori koji su najgori ukidaju ove mogućnosti da stvari budu bolje i da se mogu ispraviti; realno takve situacije postoje, na primer smrt; sem toga ponekad, svesno ili ne, biramo da ukidamo mogućnosti koje budućnost donosi,da ih ignorišemo, da odbijamo da stvari mogu biti bolje i da postajemo bolji i da prosto ostajemo ono što jesmo (p.s. nezreli)